Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Sud je dodelio naknadu nematerijalne štete, smatrajući sudove odgovornim za nerazumno dugo trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9999/2013
03.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marka Vukovića iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Marka Vukovića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 49/03, a kasnije pred Višim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 14/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje ne teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marko Vuković iz Zrenjanina, preko punomoćnika Predraga Zagorčića, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu, 29. novembra 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 49/03, kasnije pred Višim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 14/10, kao i zbog povrede posebnog prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 33. stav 6. i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je hronološki izložen tok krivičnog postupka i navedene su okolnosti koje se, po mišljenju podnosioca, mogu staviti na teret sudu, a koje su doprinele nerazumno dugom trajanju postupka.

Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na tvrdnji da presude Višeg suda u Zrenjaninu K. 14/2010 od 8. novembra 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 985/2011 od 12. septembra 2013. godine ne sadrže ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odlučnih činjenica, te da utvrđene činjenice nisu dovoljne za postojanje bića krivičnog dela za koje je osuđen. Naveo je da su sudovi u osporenim presudama zauzeli stav suprotan stavu sudske prakse da poslovanje preko blagajne, a ne preko žiro računa predstavlja nedozvoljeni oblik poslovanja, te da mu je na taj način povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporene presude i utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete.

Dopunom ustavne žalbe od 23. aprila 2014. godine, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je dostavio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Kž. 1-111/12 od 3. februara 2012. godine i presudu Osnovnog suda u Užicu K. 760/10 od 23. novembra 2011. godine, na čije stavove se, kako navodi, pozvao u ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 33. stav 6. Ustava svakome kome se sudi za krivično delo zajemčeno je pravo da mu se sudi bez odugovlačenja. Budući da se ovim ustavnim pravom jemči okrivljenom zapravo pravo da se postupak koji se protiv njega vodi okonča u razumnom roku, to je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, povredu ovog prava ispitivao u okviru istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava zajemčena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima automne pokrajne i lokalne samouprave.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Zrenjaninu K. 14/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak koji je pravnosnažno okončan.

Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Zrenjaninu Ki. 61/2002 od 21. juna 2002. godine određeno je sprovođenje istrage protiv podnosioca ustavne žalbe zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi sa stavom 4. i stavom 1. KZ RS, zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 1. tačka 3. KZ RS i krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 2. u vezi stava 3. i 1. KZ RS. Istim rešenjem protiv podnosioca ustavne žalbe je određen pritvor, koji je ukinut 6. septembra 2002. godine. Rešenja o proširenju istrage donet a su 7. avgusta, 28. avgusta i 2. septembra 2002. godine.

Optužnicom Okružnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu Kt. 72/02 od 8. maja 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret izvršenje krivičnih dela zloupotreba službenog položaja, primanje mita, zloupotreba ovlašćenja u privredi, dva krivična dela falsifikovanja službene isprave i krivično delo povreda prava iz radnog odnosa iz člana 86. KZ RS. Istom optužnicom drugookrivljenom S.R. je stavljeno na teret izvršenje dva krivična dela zloupotreba službenog položaja.

Postupak je po ovoj optužnici vođen pred Okružnim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 49/03.

Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Zrenjaninu Ki. 68/2003 od 15. juna 2003. godine određeno je sprovođenje istrage i protiv okrivljenog A.Š. zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo primanje mita. Istim rešenjem istražnog sudije određeno je sprovođenje istrage i protiv podnosioca ustavne žalbe zbog osnovane sumnje da je izvršio još dva krivična dela davanje mita.

Optužnicom Okružnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu Kt. 83/03 od 22. avgusta 2003. godine trećeokrivljenom A.Š. je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela primanje mita, dok je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje dva krivičnog dela davanje mita.

Po ovoj optužnci postupak je vođen pred Okružnim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 85/03.

Na glavnom pretresu 27. oktobra 2003. godine određeno je spajanje postupka K. 49/03 sa postupkom koji se vodio pred istim sudom pod bojem K. 85/03 i odlučeno je da će se jedinstveni postupak ubuduće voditi pod brojem K. 49/03.

Do donošenja prvostepene presude glavni pretres je zakazan 31 put, od čega nije održan devet puta. Glavni pretres jednom nije održan zbog sprečenosti člana sudskog veća, branilac trećeokrivljenog je izostao pet puta, branilac podnosioca ustavne žalbe jednom, a svedoci šest puta.

Presudom Okružnog suda u Zrenjaninu K. 49/03 od 1. novembra 2006. godine podnosilac ustavne žalbe je osuđen za izvršenje krivičnih dela zloupotreba službenog položaja, zloupotreba ovlašćenja u privredi i poreska utaja, a oslobođen je od optužbe da je izvršio tri krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS i krivično delo davanje mita iz člana 255. stav 4. u vezi stava stava 1. KZ RS.

Navedena presuda je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž I 2063/07 od 12. februara 2008. godine.

U ponovnom postupku, sud je glavni pretres zakazao 15 puta, od čega ga nije održao deset puta. Podnosilac ustavne žalbe je jednom izostao (opravdao je izostanak), kao i njegov branilac, drugookrivljeni je jednom izostao, branilac trećeokrivljenog je izostao četiri puta, svedok P.O. je izostao sedam puta jer mu se nije mogao uručiti poziv, svedok M.S. dva puta i svedok K.D. tri puta.

Nakon reorganizacije sudstva postupak je vođen pred Višim sudom u Zrenjaninu pod brojem K.14/10.

Osporenom presudom Višeg suda u Zrenjaninu K. 14/10 od 8. novembra 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je osuđen za izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. i 4 Krivičnog zakonika i zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1. Krivičnog zakonika, te mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci, oslobođen je od optužbe da je izvršio krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, a odbijena je optužba da je izvršio krivično delo davanje mita iz člana 255. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS, usled nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 985/11 od 12. septembra 2013. godine navedena presuda je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe preinačena tako što je odbijena optužba da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja jer je nasupila zastarelost krivičnog gonjenja, dok mu je za izvršenje krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi, za koje je oglašen krivim ožalbenom presudom, preinačena kazna tako što mu je umesto kazne zatvora izrečena uslovna osuda.

4. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, počev od 21. juna 2002. godine kada je doneto rešenje Ki. 61/2002 da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga, do 12. septembra 2013. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao nešto više od 11 godina, što samo po sebi može ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od toga da je pojam trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored samog vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmeta odlučivanja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da je postupak bio složen, imajući u vidu da se krivični postupak u pretežnom delu vodio protiv tri lica, kojima je stavljeno na teret izvršenje većeg broja krivičnih dela koja po samoj svojoj prirodi iziskuju razjašnjenje niza činjeničnih i pravnih pitanja, a što je objektivno uticalo na duže trajanje postupka. Sud je izveo dokaz saslušanjem većeg broja svedoka, obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje i izvršen je uvid u obimnu pisanu dokumentaciju.

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, kao okrivljen i, svojim ponašanjem nije u značajnijoj meri doprineo njegovom dužem trajanju, budući da jednom nije pristupio na glavni pretres (što je i opravdao), a da je njegov branilac izostao dva puta.

Ocenjujući dalje kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud je utvrdio da odgovornost za trajanje krivičnog postupka izvan razumnog roka snose sudovi pred kojima se vodio postupak. Naime, obaveza je suda da preduzme sve mere na koje je zakonom ovlašćen, kako bi se postupak okončao u razumnom roku, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, naročito imajući u vidu činjenicu da je do odlaganja glavnog pretresa više puta došlo zbog izostanka branioca okrivljenog Š.A. i svedoka, a da sud nije preduzeo ni jednu meru na koju je zakonom ovlašćen kako bi obezbedio njihovo prisustvo.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da ni složenost činjeničnih i prvnih pitanja, koja su se postavila u predmetnom krivičnom postupku, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje ovog postupka više od 11 godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke. Kao što je prethodno ukazano, ovim je iscrpljeno i razmaranje istaknute povrede prava iz člana 33. stav 6. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka i njegovu složenost. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem se osporavaju presuda Višeg suda u Zrenjaninu K. 14/2010 od 8. novembra 2010. godine i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 985/11 od 12. septembra 2013. godine, sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razloztima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava i slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osprenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava ili sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporeneih presuda.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da su presude na koje se podnosilac ustavne žalbe pozvao kao dokaz o učinjenoj povredi zasnovane na drugačijem činjeničnom stanju u odnosu na presude osporene ustavnom žalbom, te ne predstavljaju ustavnopravno prihvatljiv dokaz o različitom postupanju sudova.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, u skladu sa odredbom člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti