Presuda o odbijanju zahteva za restituciju imovine oduzete od drugog vlasnika

Kratak pregled

Vrhovni kasacioni sud odbio je zahtev za preispitivanje sudske odluke, potvrđujući da podnosilac nema pravo na restituciju. Utvrđeno je da predmetno zemljište nije oduzeto od podnosioca zahteva, već od drugog fizičkog lica, čime nisu ispunjeni zakonski uslovi za vraćanje imovine.

Preuzmite dokument u PDF formatu

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 348/2017
30.11.2017. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Ivić, predsednika veća, Dragana Skoka i Ljubice Milutinović, članova veća, sa savetnikom Rajkom Milijaš, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA, ..., ulica ..., koju zastupa punomoćnik Katarina M. Đurđević, advokat iz ..., ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda 12 U 6593/16 od 29.06.2017. godine, sa protivnim strankama Agencijom za restituciju Republike Srbije, Jedinica za konfesionalnu restituciju Beograd, Republikom Srbijom, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Republike Srbije i Gradskom opštinom Vračar, koju zastupa Opštinsko pravobranilaštvo Gradske opštine Vračar, u predmetu vraćanja imovine, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 30.11.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

Zahtev se ODBIJA.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom odbijena je tužba podnosioca zahteva podneta protiv rešenja Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinica za konfesionalnu restituciju Beograd broj 46-00-01450/08 od 09.03.2016. godine, kojim je odbijen zahtev tužioca za vraćanje građevinskog zemljišta u ..., ulica ..., na kat. parceli broj ..., u površini od 805m², upisanoj u list nepokretnosti broj ... KO ..., kao zajednička svojina vlasnika objekata upisanih u V listu 1. deo.

U zahtevu podnetom zbog povreda pravila postupka i povrede materijalnog prava podnosilac zahteva, kao i u tužbi, navodi da je u postupku restitucije dokazao da je bio vlasnik predmetnog zemljišta uoči oduzimanja, i da je predmetno zemljište u faktičkom smislu oduzeto od podnosioca zahteva. U postupku restitucije nije dokazano pravo svojine trećeg lica – BB na predmetnom zemljištu u vreme oduzimanja. U postupku nije utvrđeno na koji način je predmetno zemljište prešlo u svojinu BB, od koje činjenice zavisi ko je u postupku restitucije obveznik vraćanja zemljišta. Agencija za restituciju nije pružila stručnu pomoć podnosiocu zahteva u vezi sa pribavljanjem pravno relevantnih dokaza o predmetnom zemljištu, u skladu sa odredbama člana 22. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama iz kojih dokaza bi se utvrdile činjenice u vezi sa eventualnim sticanjem prava svojine BB na predmetnom zemljištu. Ističe da su pobijanom presudom povređena zajemčena prava na zaštitu imovine, pravo na imovinu kao i pravo na pravično suđenje. Predlaže da sud zahtev uvaži i ukine ili preinači pobijanu presudu.

Protivna stranka, Agencija za restituciju Republike Srbije, Jedinica za konfesionalnu restituciju Beograd, je u odgovoru na zahtev ostala kod razloga iz osporenog rešenja i predložila da sud zahtev, sa razloga navedenih u obrazloženju pobijane presude, odbije kao neosnovan.

Protivna stranka, Republika Srbija, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo nije dostavila odgovor na zahtev iako je isti prema dostavnici i spisima predmeta uredno dostavljen na odgovor.

Protivna stranka, Gradska opština Vračar nije dostavila odgovor na zahtev iako joj je isti prema dostavnici u spisima predmeta uredno dostavljen na odgovor.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je neosnovan.

Prema obrazloženju pobijane presude pravilno je odlučio tuženi organ da je neosnovan zahtev tužioca za restituciju predmetne nepokretnosti, budući da nepokretnost u odnosu na koje je podnet zahtev za restituciju nije oduzeto od podnosioca zahteva, tužioca, te stoga nisu ispunjeni uslovi za vraćanje istih, propisanih Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (''Službeni glasnik RS'' 46/06), kojim se uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica (član 1), tako što je, pored ostalog, propisano da su predmet vraćanje nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u vlasništvu crkava i verskih zajednica (član 9).

Ocenjujući zakonitost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ista doneta bez povrede pravila postupka i da je u svemu na zakonu zasnovana. Pobijanom presudom su ocenjena pitanja i okolnosti, koja su mogla biti od uticaja na zakonitost osporenog rešenja i za tu ocenu su dati dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Sud je cenio navode zahteva a koji su isticani i u tužbi i nalazi da su isti neosnovani jer je u postupku nesumnjivo utvrđeno da su predmetno zemljište nacionalizovano rešenjima nadležnih organa br. 11440/1 od 08.04.1960. godine u skladu sa zakonom, i to ne kao svojina AA, već kao svojina BB u ..., i to na dan 25.12.1958. godine, kada je izvršena nacionalizacija, stupanjem na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (''Službeni list FNRJ'' 52/58).

Sa iznetih razloga, nalazeći da navodi zahteva nisu od uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima odlučio kao u dispozitivu ove presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 30.11.2017. godine, Uzp 348/2017

Zapisničar, Predsednik veća-sudija,

Rajka Milijaš,s.r. Mirjana Ivić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić

Presuda o odbijanju zahteva za restituciju imovine oduzete od drugog vlasnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti