Izdvojeno mišljenje sudije Ustavnog suda o neustavnosti sastava Visokog saveta sudstva
Kratak pregled
Sudija Ustavnog suda u izdvojenom mišljenju osporava zakonitost rada i odluka Visokog saveta sudstva, tvrdeći da je njegovo konstituisanje u nepotpunom sastavu bilo neustavno. Ističe da Ustav i zakon zahtevaju pun, precizno utvrđen sastav radi legalnosti odlučivanja.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
VIIIU-102/2010
28.05.2010.
Beograd
Izdvojeno mišljenje u predmetu VIIIU-102/2010
Sudija dr Olivera Vučić
Pred Ustavnim sudom, na sednici održanoj 28. maja 2010. godine, raspravljano je o žalbi Zorana Saveljića, podnetoj protiv Odluke Visokog saveta sudstva broj 06-00-37/2009-01 od 25. decembra 2009. godine, kojom je utvrđen prestanak sudijske dužnosti sa 31. decembrom 2009. godine sudijama koje nisu bile izabrane u skladu sa Zakonom o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 116/08). Kako sam, od početka rasprava vođenih u Ustavnom sudu o ovoj složenoj pravnoj situaciji izazvanoj, po mome sudu, nastajanjem nekoliko veoma važnih spornih pravnih pitanja, koja su sva, u najširem smislu kazano, u neposrednoj i tesnoj vezi sa sprovođenjem reforme pravosuđa, odnosno onim segmentom ovog zahvata koji se odnosi na „opšti izbor“ ili „reizbor“ sudija u sudovima Republike Srbije, bila mišljenja da se kao nužno prethodno pitanje, postavlja pitanje valjanosti sastava Visokog saveta sudstva, a na koje se svi podnosioci žalbi, njih preko osam stotina, pozivaju, što čini i Zoran Saveljić, zatražila sam od Ustavnog suda da se prethodno, pre prelaska na raspravu i odlučivanje o ovoj konkretnoj žalbi, raspravi pitanje sastava Visokog saveta sudstva. Prihvativši predlog koji sam učinila, Ustavni sud je, nakon rasprave vođene o ovom pitanju kao prethodnom, odlučio „...da se zbog nepotpunog sastava Saveta ne dovodi u pitanje zakonitost njegovog rada i odlučivanja“, što je i sadržano u delu odluke Ustavnog suda donete po žalbi Zorana Saveljića. Kao sudija Ustavnog suda i profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sa ovakvom odlukom Suda nikako ne mogu da se složim, te sam slobodna da u okviru svog izdvojenog mišljenja (saglasno članu 61. Poslovnika o radu Ustavnog suda), izložim argumente koje nalazim valjanim za donošenje odluke suprotne onoj za koju se Ustavni sud opredelio.
Najpre o normativnom okviru Visokog sastava sudstva. Članom 153. Ustava RS od 2006. godine, koji se odnosi na položaj, sastav i izbor Visokog saveta sudstva utvrđeno je da je Visoki savet sudstva nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija. Sastav Visokog saveta sudstva čini 11 članova, od kojih su troje članovi po položaju - predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar nadležan za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine, kao i izborni članovi - šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, od kojih je jedan sa teritorije autonomnih pokrajina, i dva ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje 15 godina iskustva u struci, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta. Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava Republike Srbije utvrđeno je da će Narodna skupština, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu zakona iz člana 5. stav 2 ovog zakona, izabrati izborne članove Visokog saveta sudstva (član 6. stav 3), kao i da će se konstitutivna sednica Visokog saveta sudstva održati u roku od sedam dana od dana izbora izbornih članova (član 6. stav 5 Ustavnog zakona). Zakonom o Visokom savetu sudstva utvrđeno je da se odluke Saveta donose većinom glasova svih članova (član 17. stav 1), da će Narodna skupština najkasnije u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona izabrati izborne članove prvog sastava Saveta (član 50. stav 1), kao i da će se konstitutivna sednica Saveta održati u roku od sedam dana od dana izbora izbornih članova.
Zatim, o prirodi Visokog saveta sudstva i sastavu koji mu je Ustavom propisan. Visoki savet sudstva, ustanovljen važećim Mitrovdanskim ustavom donetim 2006. godine, bilo da se razume kao „telo sudske vlasti“, ili „organ pravosudne uprave“, u svakom slučaju je samostalan i, trebalo bi, od drugih dveju vlasti nezavisan organ, kome je ustavom namenjena nadležnost da, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije. Kako je namenjena mu nadležnost složen i odgovoran ustavni zadatak, Visokom savetu sudstva je voljom ustavotvorca određen precizno utvrđen složen sastav, koji čine navedeni predstavnici po položaju, i to svi, bez obzira da li potiču iz sudske, izvršne ili zakonodavne sfere vlasti, pojednostavljeno rečeno, „vezani“ i „nadležni“ za pravosuđe, i izborni članovi - sudije, i po jedan predstavnik advokature i profesora pravnih fakulteta. Svojim sastavom ovaj organ treba da odgovori svojoj ustavnoj nadležnosti, i da profilom svojih članova, preciznije, kompetencijama kojima oni raspolažu, uspešno izvrši poslove u vezi sa izborom sudija. Budući da je izbor sudija vezan za brižljivu i doslednu primenu unapred utvrđenih kriterijuma, koja (primena), nužno podrazumeva vrhunsku osposobljenost članova Visokog saveta sudstva da, prilikom predlaganja ili izbora sudija koje ispunjavaju postavljene uslove, te kriterijume sprovedu na način da država dobije kompetentno, stručno, osposobljeno i dostojno pravosuđe, to se od članova Visokog saveta sudstva s pravom očekuje da i sami, svojim „stručnim i ljudskim profilom i formatom“, odgovore tim kriterijumima. Naime, struktura članova Visokog saveta sudstva sačinjena je tako da odgovara strukturi kriterijuma koji se prilikom izbora moraju primeniti, kao i strukturi svojstava koje predloženi kandidati za sudije i izabrane sudije moraju posedovati. Tako, primera radi, ugledni pravnik predstavnik profesora pravnih fakulteta, svoj udeo u radu Visokog saveta sudstva ostvaruje kroz kompetentnu procenu ispunjenja uslova vezanih za period sticanja pravničkih znanja koji se vrednuje ostvarenom prosečnom ocenom na studijama, dužinom studiranja, naučnim i stručnim radovima pisanim za vreme studiranja i nakon sticanja diplome, poslediplomskog usavršavanja, uspeha ostvarenog prilikom polaganja pravosudnog ispita, ukupnom opredeljenošću za naučne discipline koje predstavljaju posebno polje interesovanja pretendenata na sudijsku funkciju, i drugo. Dakle, upravo je profesija univerzitetskog profesora pravničke struke trebalo da omogući da u ukupnom rezultatu koji se od Visokog saveta sudstva očekuje, ovaj organ izvrši izbor koji će na pravi način sagledati tako važan domen osposobljenosti za vršenje jedne od najuglednijih profesija u društvu - sudijske profesije. Zajedno sa ostalim članovima Saveta, koji će, saglasno znanjima i iskustvu koje poseduju u vršenju sudijske funkcije ili u advokaturi, profesor pravnog fakulteta trebalo je da doprinese izboru lica koja će svestrano obučena i osposobljena odgovoriti zahtevima koje postavlja sudijski poziv.
U žalbi po kojoj je Ustavni sud odlučivao na svojoj sednici od 28. maja 2010. godine - VIIIU-102/2010. podnosilac Zoran Saveljić je, osporavajući, između ostalog, sastav Visokog saveta sudstva koji je odlučivao u postupku izbora, naveo da je Visoki savet sudstva konstituisan 6. aprila 2009. godine u nepotpunom sastavu, bez tri člana - advokata, profesora pravnog fakulteta i jednog sudije; da se organ čije postojanje predviđa Ustav može konstituisati u nepotpunom sastavu samo ako je takva mogućnost predviđena zakonom na nesumnjiv i izričit način; da Ustavni zakon za sprovođenje Ustava i Zakon o visokom savetu sudstva ne sadrže odredbu koja bi omogućavala konstituisanje Visokog saveta sudstva u nepotpunom sastavu. Na ove navode podnosioca žalbe Ustavni sud je odgovorio da odredbama Ustavnog zakona (član 6. stav 5) i Zakona o Visokom savetu sudstva (član 54. stav 1) „nije izričito propisano da će se Visoki savet sudstva konstituisati nakon izbora svih njegovih izbornih članova“ i „polazeći od toga da je prvi sastav Visokog saveta sudstva konstituisan nakon izbora pet od osam izbornih članova Saveta i tri člana po položaju, što je omogućilo Savetu da može da vrši sve poslove iz svoje nadležnosti utvrđene Ustavom i zakonom, Ustavni sud je ocenio da se zbog nepotpunog sastava Saveta ne dovodi u pitanje zakonitost njegovog rada i odlučivanje“. Takođe, kako se dalje u odluci Ustavnog suda po ovoj žalbi ističe, „prilikom odlučivanja o žalbi podnosioca, Sud je imao u vidu da je Visoki savet sudstva (naknadnom dopunom svoga sastava - izborom jednog nedostajućeg sudije u maju 2009. godine i predstavnika advokature krajem oktobra iste godine, prim. O. V.) u vreme donošenja osporene Odluke imao deset članova (sedam izbornih članova) od 11 članova utvrđenih Ustavom“. I, za kraj, a u cilju da svoju argumentaciju u prilog valjanosti manjkavog sastava Visokog saveta sudstva dopuni, zaokruži i osnaži, Ustavni sud ističe da „smatra da se legitimnost rada jednog državnog organa kao što je Visoki savet sudstva, pored ostalog, ostvaruje njegovim konstituisanjem u punom sastavu. Međutim, različite okolnosti mogu uticati na to da pojedini članovi koji ulaze u sastav državnog organa ne budu izabrani u rokovima predviđenim Ustavnim zakonom i zakonom, što se dogodilo i prilikom izbora izbornih članova prvog sastava Visokog saveta sudstva“.
Iz navedenog proizlazi da se uočavaju tri uporišne tačke na kojima se, po oceni Ustavnog suda, zasniva odluka Ustavnog suda u ovoj spornoj ustavnopravnoj stvari koja se odnosi na nepotpun prvi sastav Visokog saveta sudstva:
Prva takva uporišna tačka odnosi se na činjenicu da ni Ustavnim zakonom, ni Zakonom o Visokom savetu sudstva nije izričito propisano da će se ovaj organ konstituisati nakon izbora svih njegovih izbornih članova. Tačno je da takvih odredbi nema, ali je isto tako tačno da kada takvih normi nema, njihov pisac podrazumeva, bez potrebe da to posebno ističe, da samo potpun, neokrnjen sastav predstavlja uslov valjanog rada takvog kolektivnog organa i osnov za valjanost odluka koje on donosi. Ukoliko ustavopisac ili, pak, zakonopisac nalazi za potrebno, iz određenog razloga, da pitanje nepotpunog sastava kolektivnog organa koji uspostavlja uredi i tako učini pravno valjanim njegovo postupanje u nepotpunom sastavu, on to izričitom normom mora i da učini. Stvari se drukčije niti mogu niti smeju razumeti, niti se tako, kako u obrazloženju svoje odluke Ustavni sud piše, postupa u praksi. Dobar primer koji dokazuje ovakve tvrdnje jeste odredba Ustavnog zakona koja se odnosi na Ustavni sud. Naime, u članu 9. kojim je uređeno pitanje „Primene odredaba Ustava na Ustavni sud“ utvrđeno je da će se izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda izvršiti najkasnije do kraja prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine (stav 1), a ako do isteka roka za izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda ne budu konstituisani Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, odnosno ne bude izvršen prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda, izvršiće se izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda sa liste kandidata predsednika Republike i liste kandidata Narodne skupštine, a imenovanje sa zajedničke liste Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca izvršiće se u roku od 30 dana od dana prvog izbora sudija Vrhovnog kasacionog suda (stav 2). U stavu 3. ovoga člana izričito se utvrđuje da se „izborom, odnosno imenovanjem dve trećine od ukupnog broja sudija Ustavnog suda smatra (se) da je Ustavni sud konstituisan, u kom trenutku prestaje mandat predsedniku i sudijama Ustavnog suda izabranim u skladu sa ranije važećim Ustavom“. Ne osvrćući se ovom prilikom na kritike koje su se mogle čuti u naučnim krugovima i na račun ovakvog rešenja, a iz razloga što se njegovo osporavanje zasnivalo na neispunjavanju ustavnog uslova u pogledu strukture sudijskog sastava Ustavnog suda koji treba da predstavlja zastupljenost sve tri grane vlasti - zakonodavne, izvršne i sudske, smatramo da se već prostim poređenjem ova dva različita načina postupanja ustavotvorca nameće zaključak jasan i sasvim neupitan. Nedostajanje izričitog dopuštenja za odstupanje u pogledu ustavom utvrđenog sastava kolektivnog organa, posebno organa složenog, segmentiranog sastava, znači samo jedno - da takav sastav nije pravno dopušten, odnosno da nije saglasan pravu, ili da je neustavan i nezakonit. Da potkrepimo ovaj svoj sud još ponekim primerom, kako bi stvari učinili još očiglednijim. Da li se mogla zamisliti kao pravno dopuštena situacija u kojoj bi kolektivni organ složene, ustavom propisane strukture (znači sastava koji bi bio propisan ustavom ne samo u smislu broja članova koji taj organ čine, već i u pogledu njihove pripadnosti određenoj lokalnoj sredini koju predstavljaju, ili određenog svojstva kojim, zajedno sa drugim članovima, grade integrisano svojstvo kolektivnog organa koji ustav upostavlja iz jasno određenog razloga i sa jasno određenim ciljem), poput nekadašnjeg Predsedništva SFRJ, kolektivnog šefa nekadašnje federalno uređene države, ili jednog od dva doma federalnog parlamenta, Veća republika i pokrajina, bio nepotpunog sastava, lišen predstavnika jedne od republika ili autonomnih pokrajina, i kao takav delovao i donosio ključne odluke iz svoje ustavom utvrđene nadležnosti. Zar ne bi ne samo republika bez čijeg je predstavnika, ili pokrajina bez čije je delegacije u svom sastavu delovao ovaj organ, već i čitava pravnička i opšta javnost, takvo delovanje smatrala nedopustivim i pravno nedozvoljenim, a odluke donete na taj način, sa stanovišta prava, spornim, odnosno ništavim. S druge strane, i kada je u pitanju kolektivni organ koji nema ustavom naloženu strukturu svoga članstva, već ustavopisac samo utvrđuje broj članova koji ga čine, uređuje se, iz razloga otklanjanja bilo kakvih nedoumica u pogledu valjanosti rada ovakvog organa i odluka koje donosi, donja granica broja članova ispod koje se postupanje neće smatrati saglasno pravu. Tako je Ustavom RS od 2006. utvrđeno da je Narodna skupština konstituisana potvrđivanjem mandata dve trećine narodnih poslanika (član 101. stav 4). Ovde se valja osvrnuti i na pokušaj Ustavnog suda da se u obrazloženju Odluke koju osporavamo u delu koji se tiče sastava Visokog saveta sudstva, osloni na pravni stav koji je Ustavni sud izrazio u Odluci IU-61/2001 od 12. februara 2004. godine u pogledu uslova za konstituisanje Narodne skupštine kao organa vlasti. Po našem sudu, i ovaj pokušaj, već samim izborom istovrsnog ustavnosudskog postupanja, nije imao nikakvog izgleda na željeni, nameravani i, u obrazloženju, iskazani uspeh. Pomenuta Odluka doneta je u vreme važenja Ustava Republike Srbije donetog 1990. godine, koji nije uređivao posebno pitanje konstituisanja Narodne skupštine, osim što je u članu 75. stav 3. bilo predviđeno da danom verifikacije mandata novih narodnih poslanika prestaje funkcija narodnih poslanika čiji mandat ističe. Stoga se moglo, ne sporimo, u obrazloženju ove Odluke zaključivati da je „Narodna skupština konstituisana kao organ vlasti potvrđivanjem onog broja mandata narodnih poslanika koji joj omogućava da može da vrši sve poslove utvrđene Ustavom“. Tadašnji Ustavni sud nije imao drugih elemenata na osnovu kojih bi doneo i drugačiju odluku, osim onih koji su se oslanjali na propisane poslaničke većine potrebne radi donošenja valjanih odluka. Uz sve rečeno treba dodati da narodni poslanici, njih 250, imaju svoje jedinstveno „izvorište“ koje predstavlja izborna osnova, odnosno građani države Srbije koji imaju biračko pravo. Izabrani, oni svi zajedno predstavljaju izbornu osnovu, njih međusobno ne dele Ustavom propisana prepoznatljiva i s razlogom zahtevana svojstva. Sasvim različito, i u tom smislu sa gore navedenim primerom kojim se Ustavni sud pokušao da posluži, po sebi neuporedivo, Visoki savet sudstva, odnosno članovi koji čine sastav ovog organa, nalogom ustavotvorca, obavezujućim i bez izričitom normom predviđenih izuzetaka, dolaze iz različitih profesionalnih sredina i predstavljaju te sredine, odnosno u ime njih obavljaju poslove izbora sudija, omogućavajući tim sredinama - sudskoj, advokatskoj i naučnoj, profesorskoj, da ostvare potrebni uticaj na složene poslove izbora sudija. Da li je potrebno ovom prilikom osvrtati se i na prirodu sudske vlasti, koja je, za razliku od zakonodavne i izvršne, koje se opravdano smatraju u velikoj meri političkim vlastima, izrazito i nužno pravna vlast, i da, s tim u vezi, odstupanja u pogledu sastava i strukture organa kojima se njeno vršenje poverava niti sme niti može biti, ili, izrazom Laze Markovića, da sastav i struktura organa kojima je povereno vršenje sudske vlasti moraju biti apsolutno „predvidivi“ (što znači da „nepredviđena“ odstupanja nisu dozvoljena)?
Druga uporišna tačka na kojoj bi trebalo da se zasniva ova Odluka Ustavnog suda jeste činjenica da je Visoki savet sudstva konstituisan nakon izbora pet od osam izbornih članova Saveta i tri člana po položaju, „što je omogućilo Savetu da može da vrši sve poslove iz svoje nadležnosti utvrđene Ustavom i zakonom“. Ovaj se zaključak zasniva na većini koja je potrebna za donošenje odluka, ali se pritom čini grubi previd i tako zanemaruje činjenica da iako „Savet može da održi sednicu ukoliko je prisutno najmanje šest članova Saveta“ (član 14. stav 3 Zakona o VSS), „odluke Saveta donose se većinom glasova svih članova“ (član 17. stav 1 Zakona o VSS). Šta se iz ovih zakonskih odredbi može zaključiti? Po našem sudu samo i jedino da se sednice mogu držati ukoliko je prisutna nadpolovična većina članova Saveta, ali da se odluke ne mogu donositi ako u njihovom donošenju ne učestvuju svi ustavom propisani članovi Visokog saveta sudstva. Ako se po slovu Zakona odluke ne mogu donositi u sastavu manjem od ustavom propisanog, onda odluke donete u takvom sastavu nisu donete na zakonit način, one su pravno nevažeće i ne mogu proizvesti nikakve posledice. Navod sadržan u Odluci Ustavnog suda donetoj po žalbi neizabranog sudije Zorana Saveljića, kojim se ukazuje da je u vreme donošenja osporene odluke Visoki savet sudstva imao deset članova od kojih sedam izbornih, čime se verovatno želi istaći da je u odnosu na pun sastav od 11 članova nedostatak samo jednog člana moguće smatrati zanemarljivim, jer je manji od izostanka dva, tri, ili pet članova, nema nikakvog pravnog značaja. Suština je, ponovićemo opet, da nije „ispoštovan“, odnosno uvažen, po nama sasvim bespogovoran, nalog ustavotvorca, a da se sa nalozima takve vrste ne može postupati na način koji liči na obično „cenkanje“. Inače, ako bi se prihvatilo suprotno gledište koje, na naše istinsko čuđenje, u ovoj stvari prihvata, čak, pravdajući ga i zagovara Ustavni sud, otvara se nepregledno polje mogućih slobodnih, sasvim proizvoljnih ocena i procena tzv. donjeg praga tolerancije manjkavog sastava kolektivnih organa ustanovljenih važećim ustavima.
Na kraju, treća uporišna tačka na kojoj bi trebalo da se zasniva Odluka Ustavnog suda kojom se usvaja žalba Zorana Saveljića, u odnosu na pitanje nepotpunog sastava Visokog saveta sudstva i pravnih posledica koje iz toga proizlaze, a kojoj se ovim izdvojenim mišljenjem protivimo, sadržana je u navodu da se „legitimnost rada jednog državnog organa kao što je Visoki savet sudstva, pored ostalog, ostvaruje njegovim konstituisanjem u punom sastavu“, ali da „različite okolnosti mogu uticati na to da pojedini članovi koji ulaze u sastav državnog organa ne budu izabrani u rokovima predviđenim Ustavnim zakonom i zakonom, što se dogodilo i prilikom izbora izbornih članova prvog sastava Visokog saveta sudstva“. O ovom delu obrazloženja Odluke Ustavnog suda čini se da neko „pravničko“ i „pravno“ izjašnjavanje nije ni potrebno. Ovo iz razloga što nam se ovaj i ovakav navod Suda čini sasvim izvan pravnog prostora, a našao se u obrazloženju Odluke, po nama, usled nedostatka pravih pravnih argumenata, da popuni slabašne tačke oslonca i nekako pokuša da izađe na kraj sa čvrstim, ozbiljnim i, po našem sudu, za svakog pravnika očevidnim suprotnim argumentima, te je stoga teško suprotstaviti mu se pravnom argumentacijom. Prvo pominjanje legitimiteta. Čini se neopravdanim isticati legitimitet kao svojstvo koje u pravno uređenoj državi u redovnim prilikama može biti zamena za nedostajući legalitet. Visoki savet sudstva je uspostavljen Ustavom, donetim na način kako je u prethodnom, Ustavu Republike Srbije od 1990, bilo utvrđeno, bliže uređen odgovarajućim zakonom, a norme tih pravnih akata svojom sadržinom i poštovanjem te sadržine prilikom njihove primene obezbediće potrebni legitimitet organa koji je legalno uspostavljen i koji na isti takav način radi i donosi odluke. Legitimitet može biti dovoljan u slučaju nedostatka legaliteta, ali samo u situacijama kada stvarno vanredne društvene prilike to ishoduju, a sa njihovom normalizacijom, odnosno dovođenjem stvari u redovne tokove, legitimni nosioci vlasti i njihovo legitimno postojanje i delovanje biće uvedeni u ravan legalnog. Zatim, pominjanje različitih okolnosti čijim nastupanjem može biti uzrokovana nemogućnost izbora kompletnog sastava kolektivnih organa. Izbor članova Visokog saveta sudstva mogao je i morao biti obavljen „bez ostatka“. Odgovorni za sprovođenje te izborne procedure morali su se rukovoditi svojim ustavnim obavezama u tom pogledu i morali su svojim celokupnim angažovanjem u ovoj stvari ispoljiti potreban stepen odgovornosti da svojim postupanjem, ili, pak, izostankom svog postupanja u datoj stvari ne budu razlog kršenju Ustava i zakona. Svesni da izrečene konstatacije izmiču pravnom sagledavanju spornog ustavnopravnog pitanja, opravdanje za njihovo iznošenje čini se da se ipak može naći u samoj prirodi ovog dela obrazloženja Odluke Ustavnog suda.
Uostalom, o pitanjima koja smo otvorili u svom izdvojenom mišljenju kojim osporavamo valjanost rada i odluka Visokog saveta sudstva u nepotpunom, krnjem, sastavu, raspravljao je i sam Visoki savet sudstva. Naime, na sednici prvog sastava Visokog saveta sudstva, održanoj 6. aprila 2009. godine u biblioteci Vrhovnog suda Srbije (videti zapisnik sa ove sednice objavljen na sajtu nedeljnika VREME, www.vreme.com), upravo je pitanje nepotpunog sastava ovog organa budilo pažnju i izazivalo sadržajnu razmenu mišljenja članova koji su se okupili. Prva napomena predsedavajuće odnosila se upravo na nepotpun sastav, obzirom da Narodna skupština nije izabrala jednog člana iz reda sudija opštinskih sudova, kao i izborne članove iz reda advokata i profesora pravnih fakulteta, te se, po nama, sasvim opravdano, logično i apsolutno nezaobilazno, postavilo pitanje da li postoje uslovi da se Visoki savet sudstva konstituiše, imajući u vidu član 54. i član 5. Zakona o Visokom savetu sudstva. Pri tom predsedavajuća smatra da član 54. navedenog Zakona vrlo jasno propisuje da se konstitutivna sednica može održati ukoliko su izabrani svi izborni članovi, odnosno svih osam članova, uz objašnjenje da to propisuje i član 5. istog Zakona, kao i da smatra da Zakon ne pravi razliku među izbornim članovima, da li su iz reda sudija, advokature ili profesure. U svom daljem toku, rasprava se razvija na dva koloseka, jedan koji ide putem zakonitosti, legalnosti, i drugi koji se odvija putem legitimnosti, odnosno saglasnosti određenog postupanja sa nekim drugim, ali u svakom slučaju vanpravnim, vrednostima (na primer, stepenom iskazane podrške koji je sadržan u tom momentu okupljenim članovima ovog organa, ili prihvatljivosti postupanja Saveta u ovakvom, krnjem sastavu, odnosno procene celishodnosti opredeljivanja za takvo postupanje). I sasvim za očekivati, putem zalaganja i brige za legalnost kreću se članovi pravnici po obrazovanju i profesiji, dok se za put legitimnosti opredeljuju članovi po položaju, koji verovatno jesu i pravničke struke, ali ne i prvenstvenog pravničkog zadatka, odnosno profesije kojom se trenutno bave i na osnovu koje su se našli, kao članovi po položaju, u sastavu Visokog saveta sudstva. Te dve, uslovno rečeno, struje slivaju se, nakon obavljene rasprave, u skoro jednodušno iskazivanje zalaganja, koje se pretače i u neku vrstu odluke, ili zaključka, da Visoki savet sudstva u ovom sastavu „ne treba da donosi bitnije odluke“, već da se može baviti jedino „tehničkim pripremama za stvaranje uslova za rad Saveta u punom sastavu“. Hrabri i u stručnom smislu raduje ovakva rasprava, ali se ne nazire odgovor šta se u međuvremenu promenilo što je zasenilo snagu pravničke argumentacije i promenilo tok iskazanih viđenja samih članova Saveta, što je sve ishodovalo različito postupanje i donošenje ne „bitnih“, nego „najbitnijih“, krunskih odluka o izboru, odnosno neizboru hiljada prijavljenih sudija. U svakom slučaju, pravo i pravnička argumentacija su daljim tokom događanja pobeđeni i nadvladani. Legitimitetom?
Ne baveći se ovim povodom, ovom prilikom, i na ovom mestu, drugim spornim ustavnopravnim pitanjima koja je na dnevni red postavio sam ostvareni način rada Visokog saveta sudstva, izostanak javnosti, raspravnosti, izostanak valjanih obrazloženih odluka neizabranim sudijama i svih drugih krupnih i sitnijih (ako je u pravu bilo šta urađeno u neskladu s pravom „sitno“), pitanja, kojima naučna i stručna javnost u zemlji, ali, ozbiljno i istrajno i u međunarodnim institucijama, već mesecima raspravlja, namera nam je bila da doprinesemo pravnom i pravilnom, ali nužno, u državi koja se gradi na vladavini prava, i pravednom sagledavanju značaja samog nepotpunog sastava Visokog saveta sudstva, jer od tog pitanja, koje se ovde postavlja, kako se to neretko kaže, kao „pitanje svih pitanja“, posledično, put svoje sudbine krenuće i ta druga pravna pitanja vezana za rad i odluke Visokog saveta sudstva. Kako je Odlukom Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari odlučeno da Visoki savet sudstva u svom nepotpunom sastavu jeste zakonito uspostavljen organ, čemu se mi izričito i svom raspoloživom argumentacijom protivimo, ostaje da sva ta druga pitanja budu predmet daljeg ustavnosudskog razmatranja i odlučivanja.
Na kraju, a da se ovog puta ne ponavljamo, jer mnogo je sličnog, ako ne i istovetnog, već samim tim što se radi o spornim pravnim pitanjima izazvanim činjenjima i nečinjenjima u integralnom reformskom zahvatu u srpskom pravosuđu, upućujemo čitaoce ovog teksta na ranije objavljeno izdvojeno mišljenje pisca ovog teksta u predmetu IU-43/2009. („Službeni glasnik Republike Sebije“, Br.65 od 14. avgusta 2009), i na argumentaciju izrečenu tom prilikom. Pa ipak, ne možemo da ne ponovimo pitanje koje smo sebi, svim delatnicima okupljenim u reformskom poduhvatu, sudijama Ustavnog suda čiji sam član i celoj javnosti, stručnoj i onoj zainteresovanoj za ova pitanja iz bilo kog razloga: Kako je moguće, na koji način može da se razume i čime se može pravdati činjenica da svi pravnički autoriteti koji se u javnosti o ovoj stvari oglašavaju, bilo ustavni pravnici, bilo pravnici drugih pravničkih disciplina, bilo „naši“, domaći, bilo inostrani, uz izuzetno veliki interes respektabilnih međunarodnih institucija, misle i govore o ovoj stvari kritički izjašnjavajući se na način koji ne pruža nijedan pravni argument u prilog poznatih činjenica vezanih za, u gore datom tekstu, otvorena pitanja? Ili, drukčijim putem, zašto oni koji razumeju i znaju te argumente koji bi pomogli otklanjanju ovih brojnih navoda osposravanja sastava, rada i odluka Visokog saveta sudstva ćute i lišavaju sve nas, lakog i jednostavnog puta raspleta. A rasplet mora dovesti u sklad verovatno, jer slutnje bez jasnih dokaza ne proizvode sudove bez priziva, postojeće četiri kategorije sudija u Republici Srbiji koje je proizvela reforma pravosuđa: opravdano i zasluženo, na korist i građanima i državi izabrane sudije, možda, jer nemamo potrebnih saznanja, neopravdano i nezasluženo izabrane sudije, možda, takođe, neopravdano i nezasluženo neizabrane sudije koje se svojim žalbama u želji da dokažu svoju u ovim izborima neuvaženu stručnost, osposobljenost i dostojnost obraćaju Ustavnom sudu, i, svakako, ali to treba u skladu sa načelima pravne države i dokazati, opravdano i zasluženo neizabrane sudije. U protivnom, ako do takvog raspleta ne dođe, nikada neće doći ni do uspeha preduzete reforme.
O vrednostima poznatim evropskom konstitucionalizmu, o našoj rešenosti da celokupnim svojim postupanjem preporučimo svoju zemlju Evropskoj uniji, o zahtevima koji stoje na putu evropskih integracija kojim pokušavamo da idemo kako bi na željeni cilj i stigli, ovom prilikom neću potrošiti nijednu reč.
Sudija Ustavnog suda,
profesor Pravnog fakulteta
Univerziteta u Beogradu,
dr Olivera Vučić