Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe zbog navodne diskriminacije prilikom izbora sudije

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje žalbu kandidata bošnjačke nacionalnosti protiv odluke Visokog saveta sudstva o izboru sudije. Sud smatra da vođenje računa o nacionalnom sastavu ne podrazumeva matematičku srazmernost, već odražavanje različitosti društva i vidljivost nacionalnih manjina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
VIIIU-172/2024
26.06.2025.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po žalbi E. K. iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se žalba E. K. izjavljena protiv Odluke Visokog saveta sudstva broj 119-05-00695/2024-01 od 10. oktobra 2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. E. K. iz Novog Pazara je 8. novembra 2024. godine izjavio Ustavnom sudu žalbu protiv Odluke Visokog saveta sudstva broj 119-05-00695/2024-01 od 10. oktobra 2024. godine.

U žalbi je, pored ostalog, navedeno da Visoki savet sudstva prilikom izbora kandidata za sudiju Prekršajnog suda nije postupio u skladu sa pozitivnim pravnim propisima koji regulišu način i izbor kandidata i upućuju na zabranu diskriminacije prilikom izbora sudija, odnosno prilikom izbora nije vodio računa o nacionalnom sastavu stanovništva na području nadležnosti Prekršajnog suda u Novom Pazaru, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru, pri čemu je osporenom Odlukom dodatno narušena potrebna zastupljenost bošnjaka kao nacionalne manjine u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru, a imajući u vidu nacionalni sastav stanovništva na području koje taj sud pokriva, jer je konkretni izbor doveo da toga da u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru sada ima sedam sudija koji se izjašnjavaju kao pripadnici većinskog srpskog naroda, a šest sudija koji se izjašnjavaju kao pripadnici bošnjačke nacionalne manjine.

Podnosilac žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporenu Odluku Visokog saveta sudstva broj 119-05-00695/2024-01 od 10. oktobra 2024. godine.

2. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu uvida u žalbu, osporenu Odluku i odgovor Visokog saveta sudstva, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje:

Osporenom Odlukom Visokog saveta sudstva broj 119-05-00695/2024-01 od 10. oktobra 2024. godine, S. P, korisnik početne obuke na Pravosudnoj akademiji, izabran je za sudiju Prekršajnog suda u Novom Pazaru.

U obrazloženju ove odluke je, pored ostalog, navedeno: da je Visoki savet sudstva, na osnovu člana 53. Zakona o sudijama, objavio javni konkurs za izbor sudije za Prekršajni sud u Novom Pazaru, u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 116/23 od 26. decembra 2023. godine, u dnevnom listu „Politika“ od 28. decembra 2023. godine i na internet stranici Visokog saveta sudstva; da je na javni konkurs za izbor sudije za Prekršajni sud u Novom Pazaru, prijave podnelo ukupno 14 kandidata, svi iz reda sudijskih pomoćnika, advokata i ostalih lica; da je Komisija obrazovana odlukom Visokog saveta sudstva, saglasno odredbi člana 54. stav 3. Zakona o sudijama, utvrdila blagovremenost, dozvoljenost i potpunost podnetih prijava; da je na osnovu člana 51. Zakona o sudijama i Pravilnika o programu i načinu polaganja ispita na kome se ocenjuje stručnost i osposobljenost kandidata za sudiju koji se prvi put bira („Službeni glasnik RS”, broj 7/18), Komisija sprovela ispit za prekršajne sudove radi provere stručnosti i osposobljenosti kandidata koji nema ocenu ostvarenu na ispitu, ili koji je u prijavi za javni konkurs naveo da ponovo polaže ispit; da je kandidatu koji je završio obuku na Pravosudnoj akademiji kao merilo stručnosti i osposobljenosti uzeta završna ocena na početnoj obuci na Pravosudnoj akademiji; da je Visoki savet sudstva, u skladu sa odredbama člana 55. Zakona o sudijama, pribavio podatke i mišljenje o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata od organa i organizacije u kojima je kandidat radio u pravnoj struci; da su za kandidata koji je radio u sudu pribavljeni podaci iz ličnog lista kandidata, i mišljenje sednice svih sudija suda u kome je kandidat radio; da je za kandidata iz reda sudijskih pomoćnika pribavljena ocena rada; da za kandidata koji ranije nije vršio sudijsku funkciju, Visoki savet sudstva posebno ceni i vrstu posla koje je obavljao posle položenog pravosudnog ispita; da je pre donošenja odluke o izboru, Visoki savet sudstva, saglasno odredbi člana 56. stav 1. Zakona o sudijama, obavio razgovor sa kandidatima, koji je vrednovan u skladu sa Pravilnikom o postupku za izbor sudije i predsednika suda („Službeni glasnik RS“, broj 34/24); da je Visoki savet sudstva u postupku izbora S. P. za sudiju Prekršajnog suda u Novom Pazaru, cenio radnu biografiju, završnu ocenu i mišljenje sa Pravosudne akademije i vrstu posla koji je obavljao nakon položenog pravosudnog ispita; da je na osnovu člana 51. stav 3. Zakona o sudijama za kandidata S. P. uzeta završna ocena 5 na početnoj obuci na Pravosudnoj akademiji; da je uvidom u mišljenje direktora Pravosudne akademije utvrđeno da je S. P. dobio pozitivno mišljenje o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor za Prekršajni sud u Novom Pazaru; da je nakon obavljenog razgovora Visoki savet sudstva utvrdio da S. P. ispunjava kriterijume u pogledu veštine komunikacije, spremnosti za obavljanje sudijske funkcije i profesionalnog integriteta; da je na osnovu završne ocene na početnoj obuci na Pravosudnoj akademiji, mišljenja direktora Pravosudne akademije, obavljenog razgovora, ceneći vrstu posla koje je kandidat obavljao posle pravosudnog ispita, Visoki savet sudstva utvrdio da je kandidat S. P. stručan, odnosno da poseduje teorijsko i praktično znanje potrebno za obavljanje sudijske funkcije, osposobljen, odnosno da poseduje veštine koje omogućavaju efikasnu primenu specifičnih pravničkih znanja u rešavanju sudskih predmeta i dostojan da obavlja sudijsku funkciju u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru.

U dopisu Visokog saveta sudstva – odgovor na žalbu, između ostalog, navedeno je: da je u žalbi iznet podatak da će u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru nakon izbora dvoje sudija na sednici Visokog saveta sudstva od 10. oktobra 2024. godine biti sedam sudija srpske nacionalnosti i šest sudija bošnjačke nacionalnosti, a da je članom 47. stav 2. Ustava utvrđeno da niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti, zbog čega je nejasno na koji je način podnosilac žalbe izveo predmetni zaključak o narušavanju odgovarajuće zastupljenosti pripadnika bošnjačke nacionalne manjine; da i ako se prihvati zaključak podnosioca da će nakon izbora dvoje sudija u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru biti sedam sudija srpske nacionalnosti i šest sudija bošnjačke nacionalnosti, iz toga ne proizlazi zaključak da je narušena odgovarajuća zastupljenost pripadnika bošnjačke nacionalne manjine; da se odredbe Ustava, Zakona o sudijama, Zakona o potvrđivanju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina i Pravilnika o postupku za izbor sudije i predsednika suda na koje podnosilac ukazuje u žalbi, ne mogu tumačiti na način da nacionalni sastav sudija određenog suda treba da bude identičan nacionalnom sastavu opštine ili grada za čije područje je sud osnovan, odnosno vođenje računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina ne znači da ako u Novom Pazaru od ukupnog broja stanovnika njih 80% čine pripadnici bošnjačke nacionalne manjine da isti toliki procenat sudija u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru treba da budu pripadnici bošnjačke nacionalne manjine; da u vezi sa navodima da je podnosilac žalbe diskriminisan, Visoki savet sudstva ističe da je u toku celog postupka izbora sudija, od objavljivanja oglasa za izbor sudija, postupak sproveden u potpunosti jednako za sve prijavljene kandidate i u žalbi nije iznet nijedan dokaz u prilog tvrdnje da je u toku postupka izbora prekršena zabrana diskriminacije po bilo kom osnovu; da je Visoki savet sudstva pri predlaganju kandidata za izbor sudija, kao i pri izboru sudija u celosti primenio odredbe člana 52. Zakona o sudijama i člana 2. Pravilnika o postupku za izbor sudije i predsednika suda; da su u osporenoj Odluci dati jasni, ubedljivi i logični razlozi za izbor; da iznetim žalbenim navodima podnosilac žalbe nije osporio da izabrani kandidat ispunjava sve zakonom propisane uslove za izbor, niti je dokazao da je on u pogledu ispunjenosti tih uslova bolji kandidat; da u pogledu ostalih žalbenih razloga nisu navedene nikakve činjenice, niti su priloženi bilo kakvi dokazi, već su u pitanju paušalne, proizvoljne i neosnovane tvrdnje kojima se ne dovodi u pitanje zakonitost i pravilnost sprovedenog postupka i odluke koja je doneta.

3. Ustavni sud ukazuje da su za odlučivanje o žalbi podnosioca merodavne sledeće zakonske odredbe:

Odredbama Zakona o Visokom savetu sudstva („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), propisano je: da Savet bira sudije i sudije porotnike (član 17. tačka 2.); da odluka Saveta mora biti obrazložena, ako zakonom nije drukčije određeno (član 20. stav 4.).

Odredbama Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), propisano je: da sudiju i predsednika suda bira i o prestanku njihove funkcije odlučuje Visoki savet sudstva, u skladu sa Ustavom i zakonom (član 11. stav 1.); da za sudiju može biti izabran državljanin Republike Srbije koji ispunjava opšte uslove za rad u državnom organu, koji je završio pravni fakultet, položio pravosudni ispit i koji je stručan, osposobljen i dostojan za vršenje sudijske funkcije (član 48.); da je posle položenog pravosudnog ispita potrebno radno iskustvo u pravnoj struci: dve godine za sudiju prekršajnog suda; tri godine za sudiju osnovnog suda; šest godina za sudiju višeg suda, privrednog suda i Prekršajnog apelacionog suda; deset godina za sudiju apelacionog suda, Privrednog apelacionog suda i Upravnog suda; dvanaest godina za sudiju Vrhovnog suda (član 49.); da su ostali uslovi za izbor sudije stručnost, osposobljenost i dostojnost; da stručnost podrazumeva posedovanje teorijskog i praktičnog znanja potrebnog za obavljanje sudijske funkcije; da osposobljenost podrazumeva veštine koje omogućavaju efikasnu primenu specifičnih pravničkih znanja u rešavanju sudskih predmeta; da dostojnost podrazumeva moralne osobine koje sudija treba da poseduje i ponašanje u skladu sa tim osobinama; da su moralne osobine koje sudija treba da poseduje: poštenje, savesnost, pravičnost, dostojanstvenost, istrajnost i uzornost, a ponašanje u skladu sa tim osobinama podrazumeva čuvanje ugleda sudije i suda u službi i izvan nje, svest o društvenoj odgovornosti, održavanje nezavisnosti i nepristrasnosti, pouzdanosti i dostojanstva u službi i izvan nje i preuzimanje odgovornosti za unutrašnju organizaciju i pozitivnu sliku o sudstvu u javnosti; da pokazatelje za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti propisuje Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom (član 50.); da se stručnost i osposobljenost kandidata za sudiju koji se prvi put bira na sudijsku funkciju proverava na ispitu koji organizuje Visoki savet sudstva; da se uspeh na ispitu izražava ocenama od 1 do 5; da kandidat za sudiju koji se prvi put bira na sudijsku funkciju u osnovnom ili prekršajnom sudu i koji je završio početnu obuku na Pravosudnoj akademiji nije dužan da polaže ispit koji organizuje Visoki savet sudstva, već se njemu kao merilo stručnosti i osposobljenosti uzima završna ocena na početnoj obuci na Pravosudnoj akademiji; da Visoki savet sudstva propisuje program i način polaganja ispita na kome se ocenjuje stručnost i osposobljenost kandidata za sudiju (član 51.); da je pri predlaganju za izbor sudije i izboru sudije zabranjena diskriminacija po bilo kom osnovu; da se pri predlaganju za izbor sudije, kao i pri izboru sudije vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine, koji je u službenoj upotrebi u sudu (član 52.); da javni konkurs za izbor sudije objavljuje Visoki savet sudstva (član 53. stav 1.); da se prijava za izbor podnosi Visokom savetu sudstva, u roku od 15 dana od dana objavljivanja javnog konkursa u "Službenom glasniku Republike Srbije"; da se uz prijavu podnose i dokazi o ispunjavanju uslova za izbor; da Visoki savet sudstva odlukom obrazuje tročlanu komisiju koja utvrđuje blagovremenost, dozvoljenost i potpunost podnete prijave; da neblagovremenu, nedozvoljenu i nepotpunu prijavu komisija odbacuje rešenjem; da je protiv rešenja iz stava 4. ovog člana dozvoljen prigovor Visokom savetu sudstva u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja; da blagovremenu, dozvoljenu i potpunu prijavu komisija dostavlja Visokom savetu sudstva na dalji postupak (član 54.); da Visoki savet sudstva pribavlja podatke i mišljenja o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata; da se podaci i mišljenja pribavljaju od organa i organizacije u kojima je kandidat radio u pravnoj struci; da se za kandidata koji je radio u sudu podaci pribavljaju iz ličnog lista kandidata, a obavezno se pribavlja mišljenje sednice svih sudija suda u kome je radio kandidat; da se za kandidata iz reda sudija pored podataka i mišljenja iz stava 3. ovog člana pribavlja i mišljenje sednice svih sudija neposredno višeg suda; da prilikom donošenja odluke o izboru sudije, Visoki savet sudstva uzima u obzir ocenu dobijenu u postupku vrednovanja rada kandidata iz reda sudija; da se pri izboru kandidata iz reda sudija mogu uzeti u obzir i druge aktivnosti od značaja za obavljanje sudijske funkcije; da se za kandidata koji radi kao sudijski pomoćnik obavezno pribavlja ocena rada; da za kandidata koji ranije nije vršio sudijsku funkciju, Visoki savet sudstva posebno ceni i vrstu posla koje je obavljao posle položenog pravosudnog ispita; da pre izbora kandidat ima pravo uvida u celokupnu dokumentaciju i mišljenja koja su osnov za odluku o izboru kandidata (član 55.); da pre donošenja odluke o izboru, Visoki savet sudstva obavlja razgovor sa kandidatom, koji ima za cilj da utvrdi veštinu komunikacije, spremnost za obavljanje sudijske funkcije i profesionalni integritet kandidata; da se razgovor iz stava 1. ovog člana sprovodi i vrednuje u skladu sa aktom Visokog saveta sudstva kojim se bliže uređuje postupak izbora kandidata (član 56.); da se u postupku za izbor sudije obezbeđuje javnost rada, koja se bliže uređuje aktom Visokog saveta sudstva (član 57.); da Visoki savet sudstva donosi odluku o izboru na sudijsku funkciju, koja mora biti obrazložena; da se odluka iz stava 1. ovog člana sa obrazloženjem objavljuje se u "Službenom glasniku Republike Srbije" i na internet stranici Visokog saveta sudstva (član 58.).

Odredbom člana 2. Pravilnika o postupku za izbor sudije i predsednika suda („Službeni glasnik RS“, broj 34/24) predviđeno je da je pri predlaganju za izbor sudije i izboru sudije zabranjena je diskriminacija po bilo kom osnovu; da se pri predlaganju za izbor sudije, kao i pri izboru sudije vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine, koji je u službenoj upotrebi u sudu.

4. Ocenjujući navode i razloge iznete u žalbi protiv Odluke Visokog saveta sudstva broj 119-05-00695/2024-01 od 10. oktobra 2024. godine, Ustavni sud najpre ukazuje da iz navedenih odredaba zakona proizlazi sledeće:

- da Visoki savet sudstva bira sudije i sudije porotnike;

- da se za sudiju može izabrati lice koje, pored opštih uslova za izbor, kumulativno ispunjava i tri posebna uslova – stručnost, osposobljenost i dostojnost za vršenje sudijske funkcije;

- da ispunjenost ovih uslova utvrđuje Visoki savet sudstva u postupku izbora sudija;

- da je pri predlaganju za izbor sudije i izboru sudije zabranjena diskriminacija po bilo kom osnovu; da se pri predlaganju za izbor sudije, kao i pri izboru sudije vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine, koji je u službenoj upotrebi u sudu;

- da Visoki savet sudstva donosi odluku o izboru na sudijsku funkciju, koja mora biti obrazložena i da se odluka sa obrazloženjem objavljuje se u "Službenom glasniku Republike Srbije" i na internet stranici Visokog saveta sudstva;

- da se stručnost i osposobljenost kandidata za sudiju koji se prvi put bira na sudijsku funkciju proverava na ispitu koji organizuje Visoki savet sudstva;

- da kandidat za sudiju koji se prvi put bira na sudijsku funkciju u osnovnom ili prekršajnom sudu i koji je završio početnu obuku na Pravosudnoj akademiji nije dužan da polaže ispit koji organizuje Visoki savet sudstva, već se njemu kao merilo stručnosti i osposobljenosti uzima završna ocena na početnoj obuci na Pravosudnoj akademiji;

- da se za kandidata koji radi kao sudijski pomoćnik obavezno pribavlja ocena rada, a za kandidata koji ranije nije vršio sudijsku funkciju, Visoki savet sudstva posebno ceni i vrstu posla koje je obavljao posle položenog pravosudnog ispita;

- da Visoki savet sudstva pribavlja podatke i mišljenja o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata i da se za kandidata koji je radio u sudu podaci pribavljaju iz ličnog lista kandidata, a obavezno se pribavlja mišljenje sednice svih sudija suda u kome je radio kandidat i mišljenje sednice svih sudija neposredno višeg suda,

- da pre donošenja odluke o izboru, Visoki savet sudstva obavlja razgovor sa kandidatom, koji ima za cilj da utvrdi veštinu komunikacije, spremnost za obavljanje sudijske funkcije i profesionalni integritet kandidata.

Ustavni sud najpre ukazuje da u postupku odlučivanja o žalbi protiv odluke o izboru sudije ispituje da li je odluka o izboru zakonita, odnosno da li je celokupan postupak izbora sproveden u skladu sa zakonom i da li je odluka obrazložena.

Iz navedenih odredaba Zakona o sudijama proizlazi da za sudiju može biti izabran državljanin Republike Srbije koji ispunjava opšte uslove za rad u državnom organu, koji je završio pravni fakultet, položio pravosudni ispit, koji je stručan, osposobljen i dostojan za vršenje sudijske funkcije i koji posle položenog pravosudnog ispita ima određeno radno iskustvo u pravnoj struci, i to dve godine za sudiju prekršajnog suda. Pored opštih uslova za izbor, ostali uslovi za izbor jesu stručnost, osposobljenost i dostojnost. Naime, nakon utvrđivanja ispunjenosti opštih uslova i potrebnog radnog iskustva, Visoki savet sudstva pribavlja podatke i mišljenja o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata, za sudiju koji se prvi put bira na sudijsku funkciju organizuje ispit, za kandidat koji je završio početnu obuku na Pravosudnoj akademiji kao merilo stručnosti i osposobljenosti uzima završnu ocenu na početnoj obuci na Pravosudnoj akademiji, za kandidata koji radi kao sudijski pomoćnik obavezno pribavlja ocenu rada, a za kandidata koji ranije nije vršio sudijsku funkciju, posebno ceni i vrstu posla koje je obavljao posle položenog pravosudnog ispita. Pre donošenja odluke o izboru, Visoki savet sudstva obavlja razgovor sa kandidatom, koji ima za cilj da utvrdi veštinu komunikacije, spremnost za obavljanje sudijske funkcije i profesionalni integritet kandidata i razgovor se sprovodi i vrednuje u skladu sa aktom Visokog saveta sudstva kojim se bliže uređuje postupak izbora kandidata. Konačna ocena razgovora i sve prethodno navedeno, predstavljaju legitimni pravni osnov za potonji izbor najbolje rangiranih (najviše ocenjenih) kandidata za izbor.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je Visoki savet sudstva, saglasno zakonskim ovlašćenjima, nakon postupka koji je, imajući u vidu prethodno navedeno, u potpunosti sproveden u skladu sa Zakonom o sudijama, doneo osporenu Odluku o izboru sudije, a koja je, u smislu navedenih odredaba Zakona o Visokom savetu sudstva i Zakona o sudijama i obrazložena.

Ustavni sud dalje ukazuje da podnosilac žalbe nije ni osporio da je postupak zakonito sproveden, da izabrani kandidat ispunjava sve zakonom propisane uslove za izbor, niti je ukazao da je on u pogledu ispunjenosti tih uslova bolji kandidat. Takođe, podnosilac u žalbi nije ni ukazao da je u toku postupka izbora prekršena zabrana diskriminacije po bilo kom osnovu. Podnosilac u žalbi jedino navodi da Visoki savet sudstva prilikom izbora kandidata za sudiju Prekršajnog suda u Novom Pazaru nije vodio računa o nacionalnom sastavu stanovništva na području nadležnosti tog suda i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru, jer je konkretni izbor doveo da toga da u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru sada ima sedam sudija koji se izjašnjavaju kao pripadnici većinskog srpskog naroda, a šest sudija koji se izjašnjavaju kao pripadnici bošnjačke nacionalne manjine, čime je, po njegovom mišljenju, „dodatno narušena potrebna zastupljenost bošnjaka kao nacionalne manjine u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru“. Ustavni sud konstatuje da se podnosilac u žalbi poziva na odredbe člana 77. stav 2. Ustava, člana 15. Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina i člana 52. stav 2. Zakona o sudijama. Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 77. stav 2. Ustava utvrđeno da se pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina. Zakonom o potvrđivanju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina („Službeni list SRJ“-Međunarodni ugovori, broj 6/98) potvrđena je Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina, usvojena na sastanku Komiteta ministara Saveta Evrope održanom 10. novembra 1994. godine u Strazburu, u originalu na engleskom i francuskom jeziku. Odredbom člana 15. Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina je propisano da će članice stvoriti uslove neophodne za efikasno učešće osoba koje pripadaju nacionalnim manjinama u kulturnom, društvenom i ekonomskom životu i javnim poslovima, naročito koji se tuču njih samih. U Komentaru broj 2. Savetodavnog komiteta za Okvirnu konvenciju za zaštitu nacionalnih manjina navedeno je da bi trebalo „izbegavati mere čiji je cilj postizanje rigidne, matematičke jednakosti u zastupanju raznih grupa, koja često znači multipliciranje položaja“ i koje mere mogu narušiti delotvorno funkcionisanje državne strukture i dovesti do stvaranja odvojenih struktura u društvu. Dalje je navedeno da je za delotvornost mera za unapređenje zapošljavanja bitno da one imaju pravnu osnovu i da su spojene sa adekvatnim merama za implementaciju. Savetodavni komitet ukazuje da načini unapređivanja zapošljavanja pripadnika nacionalnih manjina treba da obuhvate i njihovo zapošljavanje u pravosudnim organima, uz napomenu da je mere koje se primenjuju u tom cilju „potrebno sprovoditi na način koji u punoj meri garantuje nezavisnost i delotvorno funkcionisanje sudstva“.

Takođe, odredbom člana 52. stav 2. Zakona o sudijama propisano je da se pri predlaganju za izbor sudije, kao i pri izboru sudije vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine, koji je u službenoj upotrebi u sudu.

Po oceni Ustavnog suda postavljeni „zahtev“ da se „vodi računa o odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina“ ne znači da, kao što to podnosilac navodi, udeo pripadnika nacionalnih manjina u sudijskoj strukturi bude matematički ekvivalent udela nacionalnih manjina u strukturi stanovništva, već da ta struktura odražava različitosti u društvu i da čini nacionalne manjine vidljivim. Ustavni sud pri tom ukazuje na to da je pitanje nacionalne manjine pitanje etničke supstance, a ne pitanje broja. O toj etničkoj supstanci se upravo i vodilo računa pri strukturisanju sastava nadležnog suda, a da se pri tom ne dovede u pitanje izbor najboljeg kandidata, sa jedne strane, i nezavisno i delotvorno funkcionisanje suda, sa druge strane. Podnosilac i sam navodi da u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru nakon predmetnog izbora, postoji „sedam sudija koji se izjašnjavaju kao pripadnici većinskog srpskog naroda, a šest sudija koji se izjašnjavaju kao pripadnici bošnjačke nacionalne manjine“. Činjenica da je osporenom Odlukom izabran, kako to podnosilac navodi, „pripadnik većinskog srpskog naroda“, po oceni Ustavnog suda, ni na koji način ne dovodi do zaključka da nije postupljeno u skladu sa odredbama člana 52. Zakona o sudijama, odnosno da Visoki savet sudstva prilikom izbora kandidata za sudiju Prekršajnog suda u Novom Pazaru nije vodio računa o nacionalnom sastavu stanovništva na području nadležnosti tog suda i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina. Svaki sudija je svakako dužan da postupa u skladu sa Ustavom i zakonom i pripadnost nacionalnoj manjini nije od uticaja na njegovo postupanje i odlučivanje.

Imajući u vidu sve navedeno, odnosno da je Visoki savet sudstva, saglasno zakonskim ovlašćenjima, nakon postupka koji je u potpunosti sproveden u skladu sa odredbama Zakona o sudijama, doneo osporenu Odluku o izboru sudije, a koja je, u smislu navedenih odredaba Zakona o Visokom savetu sudstva i Zakona o sudijama i obrazložena, Ustavni sud je navode iznete u žalbi podnosioca ocenio očigledno neosnovanim.

5. Ustavni sud napominje da u ovom ustavnosudskom predmetu nije održao raspravu, jer predmet spora ne iziskuje saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, s obzirom na to da su, u postupku koji je prethodio donošenje žalbama osporenih odluka, odlučne činjenice već utvrđene.

Ustavni sud ponavlja da je odredbom člana 103. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) propisano da se odredbe čl. 99. do 102a ovog zakona shodno primenjuju i u postupku po žalbi Ustavnom sudu, koja isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe, protiv odluke Visokog saveta sudstva ili Visokog saveta tužilaštva, u slučaju propisanom Ustavom ili zakonom.

Odredbama čl. 99. do 102a Zakona o Ustavnom sudu uređen je postupak po žalbi Ustavnom sudu sudije, predsednika suda ili nosioca javnotužilačke funkcije, koja isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe, protiv odluke o prestanku funkcije. Tako je odredbom člana 102a Zakona propisano da se u postupku po žalbi sudije, predsednika suda ili nosioca javnotužilačke funkcije, koja isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe, shodno primenjuju odredbe ovog zakona kojima se uređuje postupak po ustavnoj žalbi.

Ustavni sud ukazuje da je odredbama čl. 32. do 36. Zakona o Ustavnom sudu uređen prethodni postupak u kojem Ustavni sud, između ostalog, ispituje podnesak kojim se inicira i pokreće postupak pred Ustavnim sudom, te je odredbom člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona propisano da će Ustavni sud odbaciti podnesak kad utvrdi da je očigledno neosnovan, i to, kada je u pitanju ustavna žalba, saglasno članu 42v stav 1. tačka 1) i članu 46. tačka 9) Zakona, čini rešenjem koje donosi na sednici Malog veća, koga čine troje sudija Ustavnog suda od kojih je jedan predsednik veća.

S obzirom na to da je članom 103. Zakona o Ustavnom sudu, propisano da se odredbe čl. 99. do 102a ovog zakona shodno primenjuju i u postupku po žalbi Ustavnom sudu, koja isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe, protiv odluke Visokog saveta sudstva u slučaju propisanom Ustavom ili zakonom, a što je nesporno i odluka Visokog saveta sudstva o izboru sudija, to proizlazi da je Ustavni sud i u ovom slučaju svakako ovlašćen da na sednici Malog veća, donese rešenje kojim predmetnu žalbu odbacuje, jer je ocenio da su izneti navodi žalbe očigledno neosnovani, da predmet spora ne iziskuje saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, s obzirom na to da su, u postupku koji je prethodio donošenju žalbom osporene Odluke, odlučne činjenice već utvrđene, što nije iziskivalo održavanje rasprave, te da je Visoki savet sudstva, saglasno zakonskim ovlašćenjima, nakon postupka koji je u potpunosti sproveden u skladu sa Zakonom o sudijama, doneo osporenu Odluku, a koja je, u smislu navedenih zakona, obrazložena.

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio žalbu kao očigledno neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9), u vezi člana 102a Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Na osnovu člana 42a stav 1. tačka 2) i 4), člana 45. tačka 1) i člana 46. tačka 10) Zakona o Ustavnom sudu i člana 60. Poslovnika o radu Ustavnog suda, prilažem

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE DR TAMAŠA KORHECA (Dr. KORHECZ TAMÁS)

u odnosu na Rešenje Ustavnog suda broj VIIIU-172/2024 od 26.06.2025. godine kojim je Ustavni sud odbacio žalbu koja je izjavljena protiv Odluke Visokog saveta sudstva broj 119-05-00695/2024-01 od 10. oktobra 2024. godine.

Smatram da podnosilac žalbe opravdano ističe da Visoki savet sudstva u svojoj odluci sa kojim je izabrao među kandidatima novog sudiju u Prekršajni sud u Novom Pazaru nije razmotrio i primenio zakonsku odredbu iz člana 52. stav 2. iako je bio dužan da to učini. Smatram da ovakav propust Ustavni sud je bio dužan da utvrdi u meritornoj odluci, umesto da odbaci žalbu i relativno obimnom ali neuverljivom obrazloženju rešenja iznosi argumente da do povrede ove zakonske odredbe nije došlo. Pre izlaganja svojih rezona kojima ću obrazložiti ovakav svoj stav, želim da ukažem na značaja i mesto ustavnih i zakonskih odredbi kojima se jemči pripadnicima nacionalnih manjina, učešće u organima pravosuđa i u državnim organima uopšte.

Sistem zaštite nacionalnih manjina u Srbiji i odgovarajuća zastupljenost pripadnika nacionalnih manjina u državnim organima

Današnji ustavni okvir za zaštitu nacionalnih manjina je nastao dobrim delom preuzimanjem ustavnih garancija manjinskih prava iz Povelje o ljudskim i manjinskim pravima Državne zajednice Srbije i Crne Gore, ali isti je i dodatno proširen i unapređen delimično pod uticajem Okvirne konvencije Saveta Evrope o zaštiti nacionalnih manjina (u daljem tesku: Okvirna konvencija). Manjinska prava se spominju u preambuli i u čak 37 od ukupno 206 članova Ustava Republike Srbije ( članovi 1, 3, 5, 14, 18, 19, 21, 22, 43, 44, 47, 48, 49, 50, 55, 75, 76, 77, 78, 79, 80, 81, 100, 105, 108, 114, 166, 170, 180, 183, 190, 192, 199, 200, 201, 202, 203.), čime Ustav Srbije spada u red ustava koji u najvećem broju svojih odredaba štite prava nacionalnih manjina. Među ovim odredbama poseban značaj za tumačenje, primenu i zaštitu ovih garancija ima član 14. Ustava koji se nalazi u prvom delu Ustava, među Načelima Ustava. Član 14. određuje da država jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi postizanja potpune ravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta. Postizanje potpune ravnopravnosti pripadnika nacionalnih manjina se ostvaruje i preduzimanjem, od strane države, afirmativnih mera, (član 21. (4) i član 76. (3)) bez kojih ta ravnopravnost ne bi bila moguća. Ovakve mere imaju za cilj što srazmerniju participaciju pripadnika nacionalnih manjina u javnom životu, zastupljenost u različitim predstavničkim telima (član 100. (2) i 180. (4)) kao i prilikom zapošljavanja u državnim organima (član 77. (2)). Kada je reč o sudstvu, takva zastupljenost je posebno garantovana članom 52. stav 2. Zakona o sudijama čija je (ne) primena predmet ovog ustavnosudskog spora. Nažalost, naš, ustavom i zakonima izgrađen, napredan i celovit sistem zaštite nacionalnih manjina, u pravnoj praksi često ostaje bez adekvatne sudske zaštite, što je slučaj i u predmetu koji je povod mog izdvojenog mišljenja. Neću biti originalan, ali ipak, moram konstatovati da pravo vredi toliko koliko se poštuje, odnosno kako se efikasno štiti u slučaju povrede.

(Ne) primena odredbe člana 52. (2) Zakona o sudijama u postupku izbora sudije u Prekršajni sud u Novom Pazaru

Osnovna zamerka ili osnovni argument žalioca jeste da Visoki savet sudstva (u daljem tekstu: VSS) u postupku predlaganja i izbora kandidata za ovu sudijsku funkciju nije primenio odredbu člana 77. (2). Ustava (Pri zapošljavanju u državnim organima vodi se računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina), niti član 52. (2) Zakona o sudijama, koji predstavlja primenu ustavne garancije u odnosu na sudstvo i sudije. Član 52. nije previše obiman zato vredi ga navesti u izdvojenom mišljenju. Prvi stav ovog člana predstavlja opštu zabranu diskriminacije prilikom predlaganja za izbor sudije, na bilo kom osnovu, dok drugi stav izričito se odnosi na pitanje zaštite nacionalnih manjina i određuje da “Pri predlaganju za izbor sudije, kao i pri izboru sudije vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine, koji je u službenoj upotrebi u sudu.” Prema tome, u drugom stavu odredbe propisane su čak tri obaveze u postupku izbora.

U svom obrazloženju žalbe žalilac ističe da u postupku izbora sudije nije se vodilo računa o nacionalnom sastavu područja na kojem Prekršajni sud u Novom Pazaru ima svoju teritorijalnu nadležnost, niti o odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika bošnjačke nacionalne manjine, jer kako navodi, na području rada tog suda 80% stanovništva čine Bošnjaci, dok u Sudu, nakon ovog izbora, većinu sudija čini će sudije, pripadnici srpskog naroda. Podnosilac žalbe takođe navodi da većina kandidata na konkursu, osam od 14 kandidata činili su pripadnici bošnjačke nacionalne manjine.

Ne ulazeći tačnost navoda podnosioca ustavne žalbe o nacionalnom sastavu sudija u Prekršajnom sudu u Novom Pazaru, niti o nacionalnoj pripadnosti kandidata koji su se javili na oglas, ono što se nedvosmisleno može utvrditi iz odluke o izboru sudije VSS, kao i drugih zvaničnih podataka, da na području rada Prekršajnog suda u Novom Pazaru, većinu stanovništva čine pripadnici bošnjačke nacionalne manjine, da je na području rada ovog suda bosanski jezik, jedan od jezika u službenoj upotrebi (pored srpskog jezika), te da u postupku izbora, i u odluci o izboru sudije VSS nije razmotrio, tumačio i primenio odredbu člana 52. stav 2. Zakona o sudijama.

U odluci o izboru sudije VSS od 10. oktobra 2024. godine, čija sadržina je tačno sažeta i u rešenju Ustavnog suda od 26.06.2025. godine ni na jednom mestu se ne navodi član 52. (2) Zakona o sudijama. Obrazloženje odluke, koja bi morala da sadrži sve relevantne zakonske odredbe na kojima se zasniva odluka, i koji su primenjeni prilikom donošenja odluke o izboru. Član 52. stav 2. se ne spominje, ne navodi se ni formalno, niti sadržinski. Sama ova činjenica, iako ne mora nužno da dovede do usvajanja žalbe podnosioca, svakako je trebala da dovede do toga da Ustavni sud meritorno razmotri ustavnu žalbu i da konstatuje ovakav nedostatak, naročito u imajući u vidu odgovor VSS Ustavnom sudu u postupku razmatranja žalbe.

Odgovor na žalbu Visokog saveta sudstva - potvrda nedostataka postupka izbora

Za razliku od svoje odluke, u odgovoru na žalbu VSS relativno detaljno obrazlaže zašto nije došlo do povrede odredbe člana 52. stav 2. Zakona o sudijama, pa tako ni člana 77. (2) Ustava Republike Srbije, niti odgovarajuće odredbe člana 15. Okvirne konvencije. Argumenti u odgovoru na žalbu VSS se mogu svesti na sledeće:

- da je izabrani kandidat ispunio sve uslove za izbor za sudiju, da u žalbi se na navodi ni jedan dokaz da je podnosilac žalbe bio bolji kandidat od izabranog kandidata,

- da je VSS u svemu primenio član 52. stav 2. Zakona o sudijama,

- da VSS nema podatke o nacionalnom sastavu Prekršajnog suda, da nema osnova da se prihvati navod podnosioca o nacionalnom sastavu sudija, posebno imajući u vidu da Ustav jemči da niko nije dužan da se izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti,

- da čak i da su navodi podnosioci tačni, ustavna odredba, odredba Okvirne konvencije i Zakon o sudijama ne zahtevaju da nacionalni sastav sudija suda srazmerno odslikava nacionalni sastav područja rada suda.

U pogledu prvog rezona u odgovoru VSS, može se istaći da isti ne predstavlja odgovor na navode žalioca, pošto žalioc i ne tvrdi da je bolji od kandidata koji je izabran za sudiju.

U pogledu drugog rezona VSS, prema kome je ovaj državni organ u svemu primenio član 52. stav 2. u postupku izbora, potrebno je ukazati na to, da ovakva konstatacija nije potkrepljena ni sa jednim dokazom, navodom ili činjenicom. Recimo, u odgovoru na žalbu nije navedeno na koji način i u kojoj fazi postupka je primenjena ova odredba, ima li traga tome u zapisnicima radnih tela VSS, u zapisnicima o usmenom razgovoru sa kandidatima, u prijavama kandidata na konkurs itd. Kada je reč, o trećem argumentu u odgovoru VSS, prema kome VSS nema podataka o nacionalnom sastavu Prekršajnog suda u Novom Pazaru, a da su podaci o nacionalnom sastavu suda predstavljeni od strane podnosioca žalbe proizvoljni i da se ne mogu prihvatiti, naročito imajući u vidu da prema ustavu niko nije dužan da se izjasni o nacionalnoj pripadnosti, potrebno je ukazati na sledeće. Ovaj rezon VSS, umesto da dokazuje primenu odredbe člana 52. (2) Zakona o sudijama, i da opravda ustavnost i zakonitost izbora i odluke o izboru, zapravo dokazuje suprotno, to jest da VSS nije primenio, niti je bio u prilici da primeni odredbu člana 52. (2). Naime, neophodan uslov za primenu ove odredbe jeste utvrđivanje činjenica, pod jedan, u kojoj meri su pripadnici nacionalne manjine zastupljene u konkretnom sudu, i pod dva, da među kandidatima koji ispunjavaju uslov da budu izabrani ima i pripadnika nacionalne manjine. Jedino nakon utvrđivanja ovih činjenica je moguće oceniti da li postoji odgovarajuća zastupljenost pripadnika nacionalnih manjina, i da li postoji osnova da kandidatu, pripadniku nacionalne manjine da prednost u postupku izbora. Bez podataka o nacionalnoj pripadnosti, primena odredbe člana 52. (2) uopšte nije moguća. Uostalom, u našem društvu nacionalna pripadnost pojedinca nije nikakva tajna, tabu, ili nešto što ljudi skrivaju. Ogromna većina naših građana, sa ponosom i dobrovoljno ističe svoju nacionalnu pripadnost, redovno, i u raznim postupcima pred organima vlasti. U ovakvim prilikama isticanje ustavne odredbe koja jemči da nacionalno izjašnjavanje treba da bude dobrovoljno, predstavlja skrivanje od naše društvene realnosti, i od obaveze da se o nacionalnoj pripadnosti vodi računa.

Poslednji rezon VSS predstavlja svojevrsno tumačenje odredbe člana 52. (2), prema kome odgovarajuća zastupljenost sudija pripadnika nacionalne manjine ne predstavlja srazmernu zastupljenost u proporciju nacionalne manjine u ukupnom stanovništvu na području rada suda. Čak i da se složimo sa ovom konstatacijom, ipak odgovarajuća zastupljenost svakako treba da bude u određenoj korelaciji sa nacionalnim sastavom stanovništva, i svaka gruba nesrazmernost znači potrebu da se u postupku primene određene afirmativne mere u cilju izmene stanja. Međutim, ovaj poslednji argument VSS bi imao smisla samo pod uslovom da su podaci o nacionalnoj pripadnosti bili utvrđeni i razmotreni u postupku odlučivanja.

Razlozi Ustavnog suda na kojima se zasniva rešenje o odbacivanju žalbe

U svom rešenju, Ustavni sud uglavnom ponavlja žalbene razloge i odgovore na žalbu VSS, koje prihvata kao relevantne. Međutim, istima dodaje dodatna dva rezona. Prvo, da u primeni Odredbe člana 15. Okvirne konvencije, prema Komentaru broj 2. Savetodavnog komiteta za Okvirnu konvenciju u primeni ove odredbe trebalo „izbegavati mere čiji je cilj postizanje rigidne, matematičke jednakosti u zastupanju raznih grupa, koja često znači multipliciranje položaja“ te da načini unapređivanja zapošljavanja pripadnika nacionalnih manjina u pravosudnim organima „potrebno sprovoditi na način koji u punoj meri garantuje nezavisnost i delotvorno funkcionisanje sudstva“. I drugo, da Ustavni sud ukazuje i na to “da je pitanje nacionalne manjine pitanje etničke supstance, a ne pitanje broja. O toj etničkoj supstanci se upravo i vodilo računa pri strukturisanju sastava nadležnog suda, a da se pri tom ne dovede u pitanje izbor najboljeg kandidata, sa jedne strane, i nezavisno i delotvorno funkcionisanje suda, sa druge strane”. Što se tiče prvog dopunskog argumenta ustavnog suda, ona se ne odnosi na primenu člana 52. (2), nego na primenu člana 15. Okvirne konvencije koja je jedna izuzetno uopštena odredba. Sa druge strane, konstatacija da pitanje nacionalne manjine je pitanje etničke supstance a ne brojeva predstavlja teško primenljiv stav, naročito imajući u vidu da VSS prema svim raspoloživim dokumentima nema podatke o nacionalnom sastavu sudija Prekršajnog suda u Novom Pazaru. No, ovakva rečenica Ustavnog suda bi se mogla tumačiti i na način, da odgovarajuća zastupljenost pripadnika u sudu postoji čak u slučaju da je svega jedan sudija u nekom sudu pripadnik nacionalne manjine, čak i u situaciji ako na području rada suda nacionalnoj manjini pripada apsolutna većina lokalnog stanovništva. Takva interpretacija odredbe člana 52. (2) bi predstavljala jedno izrazito restriktivno tumačenje ove zakonske garancije, suprotno jezičkom značenju odredbe, nameri zakonodavca, i cilju ove norme. No, čak i ako bi se zakonska odredba tumačila na ovaj način, preduslov conditio sine qua non svake njene primene jeste utvrđivanje nacionalnog sastava suda i nacionalnog sastava kandidata. Pošto to nije učinjeno, do primene odredbe člana 52. (2) nije došlo. Ustavni sud zapravo u svom rešenju osim uvođenja nedorečenog pojma “etničke supstance” ne daje nikakve smernice za primenu ove odredbe Zakona o sudijama, ne pojašnjava šta znači odgovarajuća zastupljenost, kada zastupljenost nije odgovarajuća, na koji način se vodi računa o nacionalnom sastavu ili o poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine.

Iako je za mene više nego jasno da VSS, pa i Ustavni sud nisu tumačili niti primenili u postupku predlaganja i izbora sudije odredbu člana 52. (2), mora se ukazati na to da tumačenje i primena ovih normi uopšte nije jednostavan zadatak.

Teškoće u primeni člana 52 Zakona o sudijama, nepostojanje izvršnih propisa i evidencija

Zadatak primene ove odredbe nije jednostavan iz više razloga. Da bi VSS mogao adekvatno da primeni član 52. (2) bilo bi neophodno da VSS u postupku izbora kandidata za sudiju raspolaže sa podacima o nacionalnom sastavu sudova. I tu dolazimo do prve prepreke, takva evidencija ne postoji. Lični list sudija, prema članu 75. Zakona o uređenju sudova ne sadrži podatak o nacionalnoj pripadnosti (na osnovu slobodnog izjašnjavanja), čak ni podatak o poznavanju jezika nacionalne manjine koji je službenoj upotrebi. Ovakvi podaci bi bili neophodni da bi se uopšte moglo voditi računa o odgovarajućoj zastupljenosti prilikom izbora sudije, te o poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine. Ovakav nedostatak u vezi sadržine ličnog lista bi mogao biti ispravljen, ukoliko bi se u Pravilniku o postupku za izboru sudije i predsednika suda propisale odredbe koji bi usmerile komisiju VSS u slučaju kada se biraju sudije u sudove u kojima je jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi, odnosno u sudove na čijem području rada u velikom broju žive pripadnici neke nacionalne manjine. Te odredbe bi trebale propisati, između ostalog i način prikupljanja podataka o nacionalnosti sudija i kandidata za sudije, odnosno o njihovom poznavanju stručne pravne terminologije. Bez svega ovoga, odredba člana 52. (2) Zakona o sudijama jednostavno lebdi usamljena u zakonskom tekstu, bez oslonca i veze sa ostalim odredbama Zakona. Na ovom mestu ću navesti poznatu rečenicu iz često citiranog saglasnog izdvojenog mišljenja sudije Vrhovnog suda Sjedinjenih američkih država, u predmetu Bake protiv Kalifornije, Herija Blekmuna (Harry Blackmun), “da bismo prevazišli rasizam, prvo moramo voditi računa o rasi” (In order to get beyond racism, we must first take account of race).[1] Parafrazirajući ovu rečenicu na slučaj pred nama ona bi mogla da glasi ovako “ukoliko želimo ostvariti nacionalnu ravnopravnost, prvo je potrebno voditi računa o nacionalnoj pripadnosti.”

6. Zaključne opservacije i preporuke

U prethodim delovima svog izdvojenog mišljenja pokušao sam da argumentovano ukažem na to da u postupku izbora sudije Prekršajnog suda u Novom Pazaru odredba člana 52. (2) Zakona o sudijama nije primenjena, te da ovu odredbu zakona koja služi zaštiti pripadnika nacionalnih manjina ni Ustavni sud nije zaštitio u postupku po žalbi kandidata. Na ovaj način, u konkretnom slučaju, ustavna i zakonska garancija o zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u državnim organima je tumačena restriktivno, na štetu zaštite nacionalnih manjina, i ostala bez sudske zaštite. Na ovaj način navedena odredba Zakona o sudijama je degradirana na nivo proste deklaracije, ili čak ukrasa u izlogu zaštite manjine koji nema pravnu snagu, zaštićenu sadržinu u praksi. Sve ovo me ne čini ponosnim, čak ni onda ako sam svestan da je zaštita istog prava često izostala i u praksi sudova u našem okruženju. Tako na primer, Ustavni sud Republike Hrvatske je u velikom broju svojih odluka (videti na primer odluke U-III-1897/2013, od 5. marta 2015. godine i U-III-1286/2012, od 11. decembra 2014. godine) odbio ustavne tužbe pripadnika srpske nacionalne manjine i potvrdio odluke pravosudnih izbornih organa i upravnog suda kojim su potvrđene odluke u kojima na sudsku ili tužilačku funkciju u višenacionalnim sredinama nisu izabrani kandidati pripadnici nacionalne manjine i pored odredbe Ustavnog zakona o zaštiti prava nacionalnih manjina koji sadrži afirmativnu meru u korist kandidata iz redova nacionalnih manjina (članak 22. stavak 3.). Svojim tumačenjem, domašaj ove odredbe, sudovi u Hrvatskoj su praktično sveli isključivo na one situacije u kojima je kandidat iz reda nacionalne manjine bio u svemu ocenjen od strane izbornog tela jednako kao kandidat koji pripada hrvatskom narodu.

Iako je za to bilo prostora i potrebe Ustavni sud Srbije je propustio da u odluci u ovom predmetu postavi standarde za ustavnopravno utemeljenu primenu odredbe člana 52. (2) Zakona o sudijama. U potrazi za unapređenje zaštite, na ovom mestu bi predložio nekoliko smernica koja bi mogla da postanu obrisi budućih rešenja.

Prvo, buduća rešenja bi trebala da pojasne, da se poseban postupak izbora, koji podrazumeva neposrednu primenu i poštovanje člana 52. (2) bi se sproveo pre svega u sudovima republičkog ranga i u sudovima na čijem području rada pripadnici jedne nacionalne manjine čine najmanje 15% ukupnog stanovništva, ili je jedan ili više jezika nacionalne manjine u službenoj upotrebi u datom sudu.

Kao drugo, bilo bi potrebno da u slučaju izbora u sudovima iz prethodne tačke utvrdi nacionalni sastav sudija u tom sudu, odnosno nacionalnost kandidata koji su se prijavili na konkurs, uz omogućavanje da se lice ne izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti.

Kao treće, primena afirmativnih mera u korist zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina bi trebalo svesti na one sudove u kojima ne postoji barem blizu proporcionalna zastupljenost sudija pripadnika nacionalni manjina, ili u kojima nema, ili nema dovoljan broj sudija koji poznaju stručnu pravnu terminologiju na službenom jeziku nacionalne manjine u sudu.

Kao četvrto, bilo bi poželjno uspostaviti ravnomernu i stepenastu primenu afirmativnih mera u korist pripadnika nacionalnih manjina. Primena principa ravnomernosti, bi podrazumevalo, da afirmativne mere ne bi smele da ugroze primenu standarda koji jemče stručnost, nezavisnost i nepristrasnost sudova, drugim rečima, preko primene afirmativnih mera, potrebno je omogućiti izbor samo onih kandidata, pripadnika nacionalne manjine koje osim što ispunjavaju opšte i posebne uslove za zbor, na proverama znanja pokazali iste ili približno iste rezultate kao i najbolji kandidat. Princip stepenaste primene afirmativnih mera bi podrazumevao da u slučaju drastične nesrazmernosti u zastupljenosti pripadnika nacionalne manjine primena afirmativne mere bi mogla dovesti do izbora kandidata iz reda nacionalne manjine i u slučaju da takav kandidat ostvario približno isti rezultat kao i najbolji kandidati na proveri, dok u slučaju ako je zastupljenost pripadnika nacionalnih manjina u sudu značajna, ali ipak nedovoljno srazmerna, kandidat iz reda pripadnika nacionalne manjine bi mogao biti izabran ako je ostvario rezultat koji je isti ili minimalno slabiji od kandidata sa najvećim brojem bodova.

Uz primenu gore navedenih rešenja nacionalna pripadnost kandidata nikako ne bi bio presuđujući, dominantan faktor prilikom izbora, ne bi se ugrozili principi kvalitetnog sudstva, a ipak bi se postepeno mogle biti otklonjene grube nesrazmernosti koje su često prisutne u nacionalnom sastavu nekih pravosudnih organa, a sve u cilju jačanja poverenja u sudstvo, i postizanja potpune nacionalne ravnopravnosti u Republici Srbiji.

Beograd, 23. jul 2025.g.

sudija Dr Tamaš Korhec (Dr.Korhecz Tamás)

[1] Regents of Univ. of California v. Bakke, 438 U.S. 265 (1978)

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe zbog navodne diskriminacije prilikom izbora sudije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti