Poništaj odluka Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu neizabrane sudije i poništio odluke Visokog saveta sudstva o prestanku njene sudijske dužnosti. Utvrđeno je da postupak izbora nije bio pravičan, jer odluke nisu bile adekvatno obrazložene i kandidatkinji nije omogućeno da se izjasni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
VIIIU-189/2010
21.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po žalbi Milene Tasić iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 148. stav 2. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se žalbe Milene Tasić i poništavaju Odluka Visokog saveta sudstva broj 119-05-00129/2010-01 od 14. juna 2010. godine i Odluka Visokog saveta sudstva broj 06-00-37/2009-01 od 25. decembra 2009. godine u delu stava I tačka 759.

2. Nalaže se Visokom savetu sudstva da ponovo odluči o prijavi podnositeljke žalbe podnetoj na oglas za izbor za sudiju na stalnoj sudijskoj funkciji u Osnovnom sudu u Paraćinu i Višem sudu u Jagodini.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke žalbe za odlaganje izvršenja odluka iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milena Tasić iz Jagodine je 23. februara 2010. godine podnela Ustavnom sudu žalbu protiv Odluke Visokog saveta sudstva broj 06-00-37/2009-01 od 25. decembra 2009. godine, kojom je utvrđen prestanak sudijske dužnosti sa 31. decembrom 2009. godine sudijama koje nisu izabrane u skladu sa Zakonom o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 116/08). Podnositeljka je žalbu izjavila zbog bitnih povreda odredaba postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i povrede ustavnih prava i prava garantovanih Evropskom konvencijom.

Imajući u vidu da je Visoki savet sudstva 14. juna 2010. godine doneo Odluku broj 119-05-00129/2010-01, kojom je u odnosu na podnositeljku žalbe zamenjena jedinstvena Odluka broj 06-00-37/2009-01 od 25. decembra 2009. godine u stavu I tačka 759. izreke, podnositeljka je žalbom od 29. jula 2010. godine osporila i ovu pojedinačnu odluku.

2. Iz podnetih žalbi i osporenih odluka Visokog saveta sudstva Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Visoki savet sudstva (u daljem tekstu: VSS) je objavio oglas za izbor sudija u sudovima opšte i posebne nadležnosti u Republici Srbiji u „Službenom glasniku RS“, broj 52/09 od 15. jula 2009. godine.

Podnositeljska žalbe je blagovremeno podnela prijavu na oglas za izbor za sudiju Osnovnog suda u Paraćinu i Višeg suda u Jagodini. U vreme podnošenja prijave podnositeljka je bila sudija na stalnoj sudijskoj dužnosti u Opštinskom sudu u Paraćinu. Podnositeljka je za sudiju prvi put birana po ranijim propisima 28. decembra 1988. godine i od tada je neprestano vršila sudijsku dužnost.

VSS je 17. decembra 2009. godine doneo Odluku o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju u sudovima opšte i posebne nadležnosti, koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“, broj 106/09. Podnositeljka se nije nalazila na spisku izabranih sudija u ovoj odluci.

Nakon toga, VSS je 25. decembra 2009. godine doneo Odluku broj 06-00-37/2009-01 kojom je u stavu I izreke utvrđeno da sudijama koje nisu izabrane u skladu sa Zakonom o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 116/08) prestaje sudijska dužnost sa 31. decembrom 2009. godine, pri čemu su u tač. 1. do 837. navedena imena i prezimena sudija i naziv suda u kome su obavljali sudijsku dužnost (podnositeljkino ime i prezime je navedeno u tački 759.). U stavu II izreke ove odluke određeno je da navedene sudije imaju pravo na naknadu plate, koju će utvrditi vršilac funkcije predsednika onog suda u kojem to pravo treba da ostvare. U obrazloženju Odluke je konstatovano da sudije iz stava I izreke nisu ispunile uslove za izbor u sud za koji su podneli prijavu predviđene u članu 45. Zakona o sudijama i čl. 1, 13. i 14. Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova, te je stoga doneta Odluka o prestanku njihove sudijske dužnosti sa 31. decembrom 2009. godine. U Odluci nije navedena pouka o pravnom leku, ali je većina neizabranih sudija, među kojima je i podnositeljka, Ustavnom sudu izjavila žalbu protiv ove odluke.

3. Ustavni sud je, na sednici održanoj 28. maja 2010. godine, doneo Odluku broj VIIIU-102/2010 kojom je usvojio žalbu neizabranog sudije Zorana Saveljića iz Niša, poništio Odluku VSS broj 06-00-37/2009/01 od 25. decembra 2009. godine u delu koji se odnosi na prestanak sudijske funkcije podnosioca i naložio VSS da ponovo odluči o prijavi podnosioca žalbe na oglas za izbor za sudiju na stalnoj sudijskoj funkciji u Apelacionom sudu u Nišu i Višem sudu u Nišu (u daljem tekstu: Odluka "Saveljić").

U Odluci "Saveljić" Ustavni sud je ponovio svoje pravne stavove utvrđene 25. marta 2010. godine da sudije kojima je zbog neizbora na stalnu sudijsku funkciju prestala dotadašnja sudijska dužnost imaju pravo na žalbu Ustavnom sudu garantovano odredbom člana 148. stav 2. Ustava i da odluka kojom se utvrđuje da im je sudijska dužnost prestala mora da bude obrazložena navođenjem konkretnih razloga zbog kojih određeno lice nije izabrano, a koji se temelje na uslovima za izbor sudija propisanim odredbama člana 45. Zakona o sudijama i bliže uređenim Odlukom o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova. Sud je konstatovao da je sprovedeni postupak opšteg izbora sudija u Republici Srbiji po oglasu od 15. jula 2009. godine imao određene specifičnosti u odnosu na uobičajen postupak izbora na stalnu sudijsku funkciju, koje su se ogledale u tome da su postupkom opšteg izbora bile obuhvaćene sve sudije koje su u vreme objavljivanja oglasa obavljale sudijsku dužnost u skladu sa ranije važećim propisima, da je za njih važila pretpostavka da ispunjavaju kriterijume i merila za izbor, ali da je ova pretpostavka bila oboriva, ukoliko su postojali razlozi za sumnju da kandidat ispunjava uslove za izbor zato što nije pokazao da je stručan, osposobljen i dostojan za vršenje sudijske funkcije, pri čemu je VSS neispunjenost propisane pretpostavke trebalo da utvrdi tokom sprovođenja postupka izbora u kome je moralo biti obezbeđeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud naložio VSS sledeće: da ponovo odluči o prijavi podnosioca žalbe na izbor za sudiju na stalnu sudijsku funkciju; da prilikom sprovođenja ponovnog postupka ima u vidu sve navode žalbe kako bi otklonio povrede postupka izbora; da ponovni postupak sprovede saglasno Ustavu i zakonu; da ukoliko utvrdi da podnosilac ne ispunjava propisane uslove za izbor, donese odluku o prestanku njegove sudijske dužnosti u kojoj će navesti koje od propisanih uslova podnosilac ne ispunjava i izneti konkretne razloge i dokaze na kojima zasniva takvu odluku.

4. Nakon donošenja Odluke "Saveljić", VSS je 14. juna 2010. godine doneo 564 pojedinačne odluke o prestanku sudijske dužnosti koje se odnose na određene neizabrane sudije, među kojima je i podnositeljka žalbe, a koje je dostavio Ustavnom sudu povodom postupaka po žalbama neizabranih sudija.

Odlukom VSS broj 119-05-00129/2010-01 od 14. juna 2010. godine utvrđeno je da je Mileni Tasić, koja nije izabrana za sudiju u skladu sa Zakonom o sudijama, prestala sudijska dužnost sa 31. decembrom 2009. godine (stav prvi izreke) i konstatovano da se ovom pojedinačnom odlukom zamenjuje jedinstvena Odluka Visokog saveta sudstva broj 06-00-37/2009-01 od 25. decembra 2009. godine u stavu I tačka 759. izreke (stav drugi izreke). Obrazloženje ove odluke sadrži: podatke o objavljivanju oglasa za opšti izbor sudija; sadržinu Odluke VSS od 25. decembra 2009. godine; pravne stavove Ustavnog suda utvrđene 25. marta 2010. godine; bitne stavove Ustavnog suda izložene u Odluci "Saveljić"; citirane odredbe člana 45. Zakona o sudijama, kao i čl. 13. i 14. Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova; razloge zbog kojih Milena Tasić ne ispunjava uslove za izbor za sudiju. Navedeno je da postoje razlozi za sumnju u pogledu njene stručnosti i osposobljenosti, jer je u trogodišnjem periodu (od 2006. do 2008. godine) bilo više pritužbi stranaka zbog odugovlačenja izvršnog postupka dok je radila u Opštinskom sudu u Paraćinu, i to u predmetima I.941/06, I.1955/07, I.855/05, I.773/06 i I.95/04. Pojedinačna odluka Visokog saveta sudstva, kao ni prethodna Odluka koja se njome zamenjuje, ne sadrže pouku o pravu na žalbu.

5. Milena Tasić je žalbom osporila navedenu pojedinačnu odluku VSS zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. U žalbi navodi da je u toku 2006. i 2007. godine bila parnični sudija, a da je od 1. januara 2008. godine postupala i u vanparničnim i izvršnim predmetima. Ističe da je u izvršnoj materiji dobila dosta starih predmeta, među kojima su i predmeti označeni u osporenoj Odluci, pa bi pritužbe stranaka trebalo da se odnose na rad prethodnih sudija. Izjasnila se o radnjama koje je preduzela u svakom od navedenih predmeta i o tome dostavila pisane dokaze, tvrdeći da nisu postojali propusti u njenom postupanju koji bi doprineli odugovlačenju izvršnog postupka.

Podnositeljka je navela da ostaje pri žalbi podnetoj protiv Odluke VSS od 25. decembra 2009. godine, koju je izjavila zbog povrede načela javnosti, raspravnosti i nepristrasnosti u postupku izbora sudija, zbog povrede prava na obrazloženu odluku i pravni lek, kao i zbog nepostojanja objektivnih kriterijuma za izbor, odsustva rangiranja kandidata i propusta da se pribavi mišljenje kolegijuma sudova za kandidate koji su u vreme izbora vršili sudijsku dužnost.

Podnositeljka je zahtevala da Ustavni sud poništi odluke VSS protiv kojih je izjavila žalbe, naloži VSS da otkloni štetne posledice svojih odluka i odloži izvršenje osporenih odluka.

6. U postupku po žalbama podnositeljke protiv odluke o prestanku njene sudijske dužnosti, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 100. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), zakazao raspravu, koja je održana 1. decembra 2010. godine, u prisustvu podnositeljke žalbe i ovlašćenog predstavnika donosioca osporenih odluka.

Sudija izvestilac je na raspravi izneo sadržinu osporene pojedinačne odluke VSS i razloge navedene u žalbi podnositeljke, ukazujući učesnicima u postupku da na raspravi, pre svega, treba razjasniti pitanje da li je podnositeljka žalbe, kao postupajući sudija u predmetima izvršenja Opštinskog suda u Paraćinu navedenim u osporenoj Odluci, doprinela odugovlačenju postupka koje može dovesti u opravdanu sumnju njenu stručnost i osposobljenost, posebno imajući u vidu navode žalbe i dokaze koji su uz nju dostavljeni.

Ovlašćeno lice VSS je na raspravi ostala pri navodima iz osporene pojedinačne Odluke VSS, prema kojima je podnositeljka žalbe kao sudija doprinela odugovlačenju sudskog postupka u predmetima navedenim u toj odluci. Istakla je da su u pitanju predmeti izvršenja u kojima je postupak po zakonu hitan, a da su pritužbe podnete u toku 2008. godine kada je podnositeljka bila izvršni sudija. Nije mogla da se izjasni o tome da li je VSS vršio uvid u označene predmete, ili je stanje u predmetima utvrđeno na osnovu drugih dokaza koje je dostavio sud u kome je podnositeljka žalbe radila izvršnu materiju, i to ne samo u toku 2008. godine već i u toku 2007. godine, dok se o ostalim navodima žalbe koji se odnose na radnje koje je podnositeljka preduzela u označenim predmetima i o dokazima koji su na te okolnosti dostavljeni VSS uz žalbu nije izjašnjavala.

Podnositeljka žalbe je na raspravi izjavila da je 2007. godine dobila u rad samo 37 izvršnih predmeta, i to u toku leta kada je postupajući izvršni sudija u tim predmetima otišao na godišnji odmor, pa je manji broj hitnih predmeta izvršenja raspodeljen svim sudijama tadašnjeg Opštinskog suda u Paraćinu. Navela je da su svi ti predmeti rešeni u toku 2007. godine, što se može videti iz izveštaja o radu koji je dostavila uz žalbu. Ponovo je istakla da je spornim izvršnim predmetima zadužena tek 2008. godine, da je nakon prijema osporene pojedinačne Odluke VSS u njih izvršila uvid, te da i dalje smatra da nisu postojali njeni propusti u radu na ovim predmetima i da podnete pritužbe ne mogu biti razlog da se formira sumnja u njenu stručnost i osposobljenost, posebno imajući u vidu rezultate rada koje je ostvarila u posmatranom periodu, a koji u osporenoj Odluci nisu ni pomenuti, niti cenjeni.

7. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o žalbama podnositeljke merodavne sledeće odredbe Ustava Republike Srbije, zakona i opštih akata koje je doneo VSS:

Ustav utvrđuje: da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, kao i da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20. st. 1. i 3.); da svako ima pravo na nazavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, te da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (član 32. st. 1. i 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da Odluku o prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudstva, da protiv ove odluke sudija ima pravo žalbe Ustavnom sudu i da izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe (član 148. stav 2.); da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2.).

Odredbama Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 58/09 i 104/09) je propisano: da za sudiju može biti izabran državljanin Republike Srbije koji ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima, koji je završio pravni fakultet, položio pravosudni ispit i koji je stručan, osposobljen i dostojan sudijske funkcije (član 43.); da stručnost podrazumeva posedovanje teorijskog i praktičnog znanja potrebnog za obavljanje sudijske dužnosti, da osposobljenost podrazumeva veštine koje omogućavaju efikasnu primenu specifičnih pravničkih znanja u rešavanju sudskih predmeta, da dostojnost podrazumeva moralne osobine koje sudija treba da poseduje i ponašanje u skladu sa tim osobinama, da su moralne osobine koje sudija treba da poseduje – poštenje, savesnost, pravičnost, dostojanstvenost, istrajnost i uzornost, a ponašanje sa tim osobinama podrazumeva čuvanje ugleda sudije i suda u službi i izvan nje, svest o društvenoj odgovornosti, održavanje nezavisnosti i nepristrasnosti, pouzdanosti i dostojanstva u službi i izvan nje i preuzimanja odgovornosti za unutrašnju organizaciju i pozitivnu sliku o sudstvu u javnosti, kao i da kriterijume i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti propisuje Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom (član 45. st. 2. do 6.); da Visoki savet sudstva pribavlja podatke i mišljenja o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata, te da se podaci i mišljenja pribavljaju od organa i organizacija u kojima je kandidat radio u pravnoj struci, a za kandidate koji dolaze iz sudova obavezno je pribavljanje mišljenja sednice svih sudija suda iz koga potiče kandidat, kao i mišljenje sednice svih sudija neposredno višeg suda, u koje kandidat ima pravo uvida pre izbora (član 49. st. 1. i 2.); da sudije izabrane po Zakonu o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 17/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06) i Zakonu o sudovima („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 46/91, 60/91 – ispravka, 18/92 – ispravka, 71/92, 63/01, 42/02, 27/03 i 29/04) nastavljaju funkciju u sudovima za koje su izabrane do dana stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom (član 99. stav 1.); da sudijama iz člana 99. st. 1. i 2. ovog zakona, koji nisu izabrani u skladu sa ovim zakonom, dužnost prestaje danom stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom, a da sudije iz stava 1. ovog člana, imaju pravo na naknadu plate u trajanju od šest meseci u visini plate koju su imali u trenutku prestanka dužnosti (član 101. st. 1. i 2.); da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjuje se od 1. januara 2010. godine, izuzev odredbe člana 20. stav 2. koja se primenjuje od stupanja ovog zakona na snagu i odredaba čl. 43-54. i člana 81, člana 82. stav 1. i čl. 83. i 88. ovog zakona, koje počinju da se primenjuju od dana konstituisanja Viskog saveta sudstva (član 107. stav 1.).

Zakon o Visokom savetu sudstva („Službeni glasnik RS“, broj 116/08), pored ostalog, propisuje da Savet može da odluči da radi u javnoj sednici, u skladu sa Poslovnikom (član 14. stav 1.), kao i da odluke Saveta moraju uvek biti obrazložene, kada je protiv njih dozvoljen pravni lek i kada je to zakonom i Poslovnikom propisano (član 17. stav 2.)

Poslovnikom o radu Visokog saveta sudstva je predviđeno da su sednice Saveta zatvorene za javnost (član 5.) i da odluke Saveta protiv kojih je dozvoljen pravni lek moraju biti obrazložene (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 13. Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova („Službeni glasnik RS“, broj 49/09), koju je na osnovu člana 45. Zakona o sudijama doneo Visoki savet sudstva, propisano je: da se pretpostavlja da sudija koji je biran po ranijim propisima i koji u vreme izbora vrši sudijsku dužnost, a prijavio se za izbor u sud iste vrste, odnosno istog stepena, ispunjava kriterijume i merila iz ove odluke (stav 1.); da je ova pretpostavka oboriva, ukoliko postoje razlozi za sumnju da kandidat ispunjava kriterijume i merila iz ove odluke, zato što nije pokazao da je stručan, osposobljen i dostojan za vršenje sudijske funkcije (stav 2.); da se smatra da kandidat nije ispoljio dovoljan nivo stručnosti ako je u poslednje tri godine imao ukinutih odluka znatno iznad proseka suda u kome vrši sudijsku dužnost (stav 3.); da se smatra da kandidat nije ispoljio dovoljan nivo osposobljenosti ako u poslednje tri godine nije završio broj predmeta koji je određen Merilima za ocenu minimuma uspešnosti vršenja sudijske dužnosti koja će se privremeno primenjivati do dana početka primene odredaba čl. 21. do 28. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 80/05) ili ako se zastarevanje krivičnog postupka može pripisati očiglednom propustu kandidata (stav 4.); da se smatra da kandidat nije ispunio kriterijume i merila iz ove odluke ako mu je Veliko personalno veće utvrdilo razloge za razrešenje (stav 5.); da će Visoki savet sudstva u svakom konkretnom slučaju oceniti da li kandidat kome je u postupku pred Velikim personalnim većem izrečena disciplinska mera ispunjava kriterijume i merila iz ove odluke (stav 6.). Odredbama člana 14. stava 1. navedene Odluke propisano je da se razlozi za sumnju u stručnost i osposobljenost kandidata obrazuju zavisno od: procenta ispunjenosti orijentacione norme (tačka 1)); broja meritorno rešenih predmeta i broja predmeta rešenih na drugi način (tačka 2)); broja potvrđenih, preinačenih i ukinutih odluka po pravnom leku (tačka 3)); broja otvorenih rasprava pred višim sudom koje se mogu pripisati propustu prvostepenog sudije (tačka 4)); broja predmeta u kojima je rasprava ponovo otvorena i vremena od zaključenja do ponovnog otvaranja nove rasprave (tačka 5)); koeficijenta ažurnosti (tačka 6)); vremena izrade odluka (tačka 7)); načina postupanja sa starim predmetima (broja primljenih i broja rešenih starih predmeta i u kojim rokovima (tačka 8)); broja zastarelih predmeta u krivičnim postupcima koji se mogu pripisati očiglednom propustu kandidata (tačka 9)). Odredbama člana 15. uređeno je pitanje izvora podataka i načina pribavljanja podataka i mišljenja za sve kandidate, pored ostalog i mišljenja od sednice svih sudija.

8. Ustavni sud najpre ističe da je osporena pojedinačna Odluka VSS od 14. juna 2010. godine doneta u izvršenju Odluke "Saveljić".

S obzirom na to da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće, te da se 837 neizabranih sudija kojima je osporenom Odlukom VSS od 25. decembra 2009. godine utvrđen prestanak sudijske dužnosti, a među kojima i podnositeljki žalbe, nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i neizabrani sudija Zoran Saveljić, VSS je bio dužan da ponovi postupak po prijavi na izbor u skladu sa pravnim stavovima i nalozima Ustavnog suda izloženim u Odluci "Saveljić" i u odnosu na druge neizabrane sudije koje su ovom sudu izjavile žalbe protiv navedene tzv. jedinstvene odluke VSS.

Na osnovu dokumentacije koju su Ustavnom sudu dostavili učesnici u postupku i rezultata održane rasprave, Sud je utvrdio da je u postupku donošenja osporene pojedinačne Odluke VSS od 14. juna 2010. godine samo delimično postupljeno po nalozima iz Odluke "Saveljić".

Ustavni sud je u Odluci "Saveljić" konstatovao da je u postupku izbora sudija kandidatima koji su obavljali sudijsku dužnost moralo biti obezbeđeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Ovo iz sledećih razloga: u pitanju su lica koja su po ranijim propisima birana na stalnu sudijsku dužnost; za ova lica je važila pretpostavka da ispunjavaju kriterijume i merila za izbor sudije; navedena pretpostavka bila je oboriva, ukoliko su postojali razlozi za sumnju da kandidat ispunjava uslove za izbor u pogledu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti; u slučaju sumnje, nepostojanje nekog od uslova za izbor moglo je biti utvrđeno samo na osnovu dokaza u sprovedenom postupku, jer razlozi za neizbor predstavljaju istovremeno i razloge za pokretanje disciplinskog postupka protiv sudije, pa čak i za njegovo razrešenje; neizbor na sudijsku funkciju imao je za posledicu ne samo prestanak sudijske dužnosti, već i prestanak radnog odnosa i gubitak prava po tom osnovu.

Ustavni sud je imao u vidu da se odredbe člana 32. Ustava prvenstveno odnose na jemstva pravičnog suđenja u građanskim i krivičnim stvarima u postupku pred sudovima. Međutim, tumačenjem ovog ustavnog prava u skladu sa praksom međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, saglasno odredbi člana 18. stav 3. Ustava, Ustavni sud je zaključio sledeće: prvo, da se standardi pravičnog procesa primenjuju i u disciplinskim, upravnim, carinskim i fiskalnim postupcima; drugo, da pojam suda ima autonomno značenje u praksi Evropskog suda za ljudska prava, oslobođeno različitih nacionalnih definicija. Na temelju prakse Evropskog suda za ljudska prava, najpre predmeta Eskelinen and Others protiv Finske (GC, broj 63235/00, 19. aprila 2007.), a pre svega predmeta Olujić protiv Hrvatske (broj 22330/05, 5. februar 2009.) u kome je navedeno da Državno sudsko veće treba smatrati nezavisnim sudom (tribunal) osnovanim zakonom, te da je stoga u svrhu člana 6. stav 1. Konvencije disciplinski postupak protiv podnosioca zahteva (sudije i predsednika Vrhovnog suda Hrvatske) bio vođen pred sudom (tribunal), Ustavni sud je ocenio da i postupak u kome su donete osporene odluke VSS podleže zahtevima pravičnog suđenja u smislu člana 32. Ustava, jer je vođen pred svojevrsnim tribunalom.

9. U Odluci "Saveljić" naloženo je VSS da ponovo odluči o prijavi podnosioca žalbe na izbor za sudiju na stalnu sudijsku funkciju kako bi se u ponovnom postupku otklonile povrede učinjene prilikom opšteg izbora i postupak sproveo saglasno Ustavu i zakonu. U izvršenju navedene odluke, VSS nije ponovio postupak odlučivanja o prijavi podnositeljke žalbe, već je samo doneo pojedinačnu odluku o prestanku njene sudijske dužnosti kojom je zamenio ranije donetu tzv. jedinstvenu Odluku od 25. decembra 2009. godine u delu stava I izreke koji se odnosio na podnositeljku. U osporenoj pojedinačnoj odluci navedeni su razlozi za sumnju u osposobljenost podnositeljke da obavlja sudijsku dužnost, ali ne i dokazi na kojima je ova sumnja zasnovana, način na koji su podaci o postupanju u šest izvršnih predmeta pribavljeni i vreme kada je to učinjeno. Navedeni nedostaci obrazloženja ove odluke su utoliko značajniji što iz zapisnika sa HHV Redovne sednice Prvog sastava VSS, održane 18. novembra 2009. godine, u periodu od 10.00 do 17.30 časova, proizlazi da su na sednici razmatrane prijave kandidata za šest viših i devet osnovnih sudova sa područja Apelacionog suda u Kragujevcu, između ostalog i za Osnovni sud u Paraćinu i Viši sud u Jagodini za koje se prijavila podnositeljka. U navedenom zapisniku je konstatovano da su B.T. i N.J. (članovi VSS iz reda sudija) upoznali članove sa rezultatima rada sudija za period od 2006. do 2008. godine u pogledu ispunjenosti norme i procenta uspešnosti, imajući u vidu rezultate rada sudova za navedeni period i priliv predmeta, da su imali u vidu podatke koji se odnose na dostojnost sudija i da se vodilo računa o tome u kojoj materiji sudije postupaju, kako bi bili srazmerno zastupljeni najbolji kandidati iz svih sudećih materija. Iz zapisnika, dakle, proizlazi da prilikom odlučivanja o prijavi podnositeljke žalbe VSS nije razmatrao podatke o njenom postupanju u pojedinim izvršnim predmetima, niti je u njih vršio uvid, a iz ostalih dostavljenih zapisnika se vidi da VSS na drugim sednicama nije ponovo razmatrao njenu kandidaturu.

Pored nedostataka u obrazloženju osporene Odluke VSS od 14. juna 2010. godine, ova odluka ne sadrži ni pouku o pravu na žalbu.

Ustavni sud ukazuje na to da pravično suđenje obuhvata i pravo na pristup sudu koje može biti povređeno ili uskraćeno postojanjem kako pravnih, tako i faktičkih smetnji. U Odluci "Saveljić" Ustavni sud se već izjasnio o tome da osporena Odluka VSS od 25. decembra 2010. godine zbog nedovoljnog stepena konkretnosti obrazloženja povređuje pravo podnosioca na pristup sudu, jer ne daje mogućnost za njeno suštinsko ispitivanje u postupku po žalbi. Nepostojanje delotvornog pravnog leka bi, takođe, moglo predstavljati povredu prava na pristup sudu. U ovom slučaju, žalba protiv odluke o prestanku sudijske funkcije je dozvoljena, ali je ponovnim propuštanjem da navede pouku o pravnom leku VSS mogao povrediti pravo na žalbu neizabranih sudija kojima je prestala sudijska dužnost, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Do povrede tog prava podnositeljke nije došlo jer je bila upoznata sa pravnim stavom Ustavnog suda prema kome se protiv odluke VSS o prestanku sudijske dužnosti može izjaviti žalba ovom sudu.

10. Ustavni sud, dalje, konstatuje da osporena pojedinačna odluka VSS od 14. juna 2010. godine nije doneta u ponovnom postupku odlučivanja o prijavi podnositeljke žalbe za izbor, pa tako nisu otklonjene povrede postupka koje se ogledaju u sledećem:

Podnositeljki žalbe, kao ni drugim neizabranim sudijama u postupku opšteg izbora pred VSS nije bilo obezbeđeno pravo na javnu raspravu. Podnositeljki nije bilo omogućeno da se u postupku upozna sa činjenicama na osnovu kojih je VSS obrazovao razloge za sumnju u njenu osposobljenost i da se o njima izjasni. Podnositeljka je tek sedam meseci nakon završenog opšteg izbora saznala za razloge zbog kojih je utvrđeno da ne ispunjava uslove za izbor za sudiju, a prvi put se o njima izjasnila na raspravi održanoj pred Ustavnim sudom. Imajući u vidu prirodu postupka izbora u kome je sumnja u ispunjenost uslova za izbor sudije koji već obavlja sudijsku dužnost morala biti zasnovana na podacima i dokazima koje je od nadležnih organa pribavio VSS, kandidatima su morali biti predočeni ti podaci i dokazi kako bi mogli da ih provere i eventualno ospore. VSS je podnositeljki žalbe, kao i drugim kandidatima koji su prethodno vršili sudijsku dužnost, uskratio mogućnost da se izjasne o okolnostima koje su bile prvenstveno činjenične, a ne pravne prirode, i koje su dovele do teških posledica za njih.

Pravo na pravično suđenje, između ostalog, obuhvata i kontradiktornost. Od suštinskog značaja za pravični postupak je da stranke imaju priliku da na pravi način učestvuju u postupku pred sudom (mutatis mutandis pred VSS kao tribunalom). Evropski sud smatra da stranka u načelu mora imati mogućnost ne samo da iznese sve dokaze da bi uspela u sporu, nego i da bude obaveštena i da iznese svoje mišljenje o dokazima druge strane koji su podneti da bi se uticalo na odluku suda (vidi: presude u slučajevima Lobo Machado protiv Portugalije i Vermeulen protiv Belgije).

Podnositeljki žalbe ne samo da je bilo onemogućeno raspravljanje u postupku izbora, već je VSS iz postupka isključio javnost. VSS je u „Službenom glasniku Republike Srbije“ objavio Odluku o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova, oglas za izbor sudija, Odluku o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju u sudovima opšte i posebne nadležnosti i Odluku o prestanku sudijske funkcije, ali su sve druge odluke, sednice i postupanja VSS ostali zatvoreni za javnost.

Odredbom člana 32. stav 3. Ustava utvrđeno je da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 14. stav 1. Zakona o Visokom savetu sudstva propisano je da Savet može da odluči da radi u javnoj sednici, ali je Poslovnikom o svom radu VSS utvrdio da su njegove sednice zatvorene za javnost.

Ustavni sud konstatuje da je isključenje javnosti sa sednice VSS svakako nužno kada je potrebno zaštiti privatnost lica koja obavljaju sudijsku dužnost, a posebno njihov ugled i dostojanstvo. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da postupak opšteg izbora koji je sproveo VSS u celini nije bio u dovoljnoj meri otvoren ni za stranačku javnost, niti za opštu javnost. Svako od prijavljenih kandidata koji je obavljao sudijsku dužnost je imao legitiman interes da mu budu dostupni podaci o rezultatima rada svih sudija zbog međusobnog upoređivanja i vrednovanja rezultata, kao i da zahteva da se o njegovoj kandidaturi javno raspravlja. Opšti izbor sudija u sklopu reforme pravosuđa je bio od velikog društvenog interesa, pa je i opšta javnost trebala da dobije više informacija o izbornom postupku, što je moglo da isključi sumnje u političku motivisanost i arbitrernost izbornog procesa koje su bile prisutne u široj javnosti. U takvim okolnostima Ustavni sud ne može prihvatiti tvrdnju VSS da je u postupku izbora bila obezbeđena javnost.

Zahtev za javnošću rasprave doprinosi pravu na pravičan proces i ostvarivanju njegovog cilja, jer štiti učesnike u postupku od donošenja tajnih odluka koje izmiču kontroli javnosti i time jača poverenje stranaka i građana u sudske institucije.

11. Ustavni sud je ocenio da VSS u postupku odlučivanja o prijavi podnositeljke žalbe na izbor za sudiju nije pravilno primenio merodavno materijalno pravo.

Naime, nesporno je da VSS za podnositeljku žalbe i za druge kandidate koji dolaze iz sudova nije pribavljao mišljenje sednice svih sudija suda iz koga potiče kandidat, kao i mišljenje sednice svih sudija neposredno višeg suda. Prema izjavama predstavnika VSS datim na raspravama, mišljenja sudova nisu tražena jer je postojala pretpostavka da sve sudije koje su birane po ranijim propisima i koje u vreme izbora vrše sudijsku funkciju ispunjavaju kriterijume i merila za izbor. Podnositeljka u žalbi navodi da je VSS na sednici od 1. septembra 2009. godine doneo zaključak da se ne traže mišljenja kolegijuma sudova, sa obrazloženjem da se odredbe člana 49. Zakona o sudijama primenjuju tek od 1. januara 2010. godine. Ustavni sud se obratio VSS pisanim zahtevom za dostavljanje svih zapisnika sa sednica VSS, ali zapisnik od 1. septembra 2009. godine nije dostavljen Sudu, kao ni još nekoliko drugih zapisnika, što se može videti iz rednog broja sednica sa kojih su zapisnici dostavljeni.

U vezi navedenog pravnog pitanja, Ustavni sud najpre konstatuje da su odredbe člana 49. Zakona o sudijama iz 2008. godine morale biti primenjivane u vreme sprovođenja postupka opšteg izbora 2009. godine, na osnovu odredbe člana 107. stav 1. ovog zakona. Odredbom člana 15. stav 2. Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova je, takođe, propisano da se za sudije, pored ostalih podataka i mišljenja, pribavlja i mišljenje od sednice svih sudija. Ustavni sud je stoga ocenio da, bez obzira na razloge kojima se rukovodio VSS da ne pribavlja navedena mišljenja, VSS nije bio ovlašćen da zaključkom izmeni imperativne odredbe člana 49. Zakona o sudijama koje propisuju da se u postupku izbora sudija mišljenja sednica svih sudija obavezno pribavljaju.

Po oceni Ustavnog suda, VSS nije pravilno primenio ni odredbe čl. 13. i 14. Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova koje se odnose na izbor za stalnu funkciju sudije koji je biran po ranijim propisima i koji u vreme izbora vrši sudijsku dužnost. Odredbe člana 13. navedene Odluke utvrđuju pretpostavku da sudija koji je biran po ranijim propisima i koji u vreme izbora vrši sudijsku dužnost, ispunjava kriterijume i merila iz ove odluke za izbor u sud iste vrste, odnosno istog stepena, kao i da je ta pretpostavka oboriva ukoliko postoje razlozi za sumnju da kandidat nije pokazao dovoljnu stručnost, osposobljenost i dostojnost za vršenje sudijske funkcije. U odredbama st. 3. do 5. istog člana Odluke propisani su slučajevi kada će se smatrati da kandidat nije ispoljio dovoljan nivo stručnosti i osposobljenosti, odnosno kada nije ispunio kriterijume i merila iz ove odluke. Odredbama člana 14. Odluke se bliže uređuju slučajevi u kojima se ne smatra, odnosno ne pretpostavlja da kandidat nije ispunio neki od kriterijuma i merila kao u članu 13. Odluke, već se nabrajaju razlozi za sumnju u stručnost i osposobljenost. Postojanje sumnje samo po sebi nije dovoljan osnov za utvrđivanje činjenica, nego je potrebno da sumnja bude potvrđena odgovarajućim dokazima. Ustavni sud smatra da pojedini razlozi za sumnju, pri čemu mnogi nisu dovoljno precizno formulisani, ne mogu biti posmatrani parcijalno, selektivno ili izolovano u odnosu na ukupne rezultate rada kandidata i bez sagledavanja subjektivnih ili objektivnih okolnosti zbog kojih su ti razlozi nastali. U situaciji kada navedena Odluka o kriterijumima i merilima ne definiše način na koji treba vrednovati pojedine elemente rada sudija, VSS je bio dužan da utvrdi jasne i nedvosmislene stavove o vrednosti pojedinih elemenata, imajući u vidu njihov značaj, težinu, broj i slično.

U konkretnom slučaju, u osporenoj pojedinačnoj Odluci VSS od 14. juna 2010. godine je utvrđeno da podnositeljka žalbe ne ispunjava uslove iz člana 45. Zakona o sudijama u pogledu stručnosti i osposobljenosti, u vezi sa članom 14. stav 1. tačka 8) Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova. Prema navedenoj odredbi Odluke, razlozi za sumnju u stručnost i osposobljenost kandidata obrazuju se, pored ostalog, zavisno od načina postupanja u starim predmetima (broja primljenih i broja rešenih starih predmeta i u kojim rokovima). Iz Odluke koja se osporava žalbom proizlazi da prilikom njenog donošenja VSS nije uzeo u obzir ukupne rezultate rada podnositeljke u posmatranom trogodišnjem periodu, niti ukupan broj primljenih i rešenih starih predmeta i rokove njihovog rešavanja, već je sumnju u stručnost i osposobljenost podnositeljke zasnovao samo na stanju u pet izvršnih predmeta, u koje nije izvršio uvid, niti je na pouzdan način utvrdio da li se eventualni propusti u postupanju u tim predmetima mogu pripisati podnositeljki žalbe. Ustavni sud je, stoga, našao da osporena Odluka VSS nije u dovoljnoj meri obrazložena u pogledu primene kriterijuma i merila za ocenu stručnosti i osposobljenosti podnositeljke, te da u tom smislu ne zadovoljava zahteve pravičnog suđenja.

12. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 101. Zakona o Ustavnom sudu, a u vezi sa članom 103. ovog zakona, podnete žalbe usvojio i osporene odluke VSS poništio, kao u tački 1. izreke, te naložio VSS da ponovo odluči o prijavi podnositeljke žalbi podnetoj za izbor za sudiju u Osnovnom sudu u Paraćinu i Višem sudu u Jagodini, kao u tački 2. izreke. Ustavni sud još jednom ističe da je VSS dužan da ponovni postupak sprovede saglasno Ustavu, zakonu i opštim aktima VSS. U postupku ponovnog odlučivanja o prijavi podnositeljke žalbe, VSS je ovlašćen da pod uslovima i na način propisan zakonom i propisima donetim na osnovu zakona, odluči o njenom izboru ili neizboru na stalnu sudijsku funkciju u sudove za koje je podnela prijavu.

Ustavni sud je odbacio zahtev podnositeljke žalbe za odlaganje izvršenja osporenih odluka, saglasno odredbi člana 56. stav 3. u vezi sa članom 86. Zakona o Ustavnom sudu, jer je doneo konačnu odluku kojom je žalbe podnositeljke usvojio.

Sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, zbog njenog značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, odnosno ljudskih prava i građanskih sloboda, kao i zbog značaja za postupanje i odlučivanje u drugim predmetima neizabranih sudija.

13. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 45. tačka 12) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Poništaj odluka Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti