Odbijanje žalbe sudije protiv odluke Visokog saveta sudstva o razrešenju

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu sudije Lj. M. izjavljenu protiv odluka Visokog saveta sudstva o njegovom razrešenju. Razrešenje je usledilo zbog teškog disciplinskog prekršaja – neopravdanog kašnjenja u izradi sudskih odluka, što je narušilo ugled i poverenje u sudstvo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
VIIIU-51/2015
30.06.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po žalbi Lj. M. iz Voljčinca , opština Žitorađa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 148. stav 2. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se žalba Lj. M . izjavljena protiv Odluke Visokog saveta sudstva broj 116-04-733/2014-01 od 4. novembra 2014. godine i Odluke Visokog saveta sudstva broj 116-04-733/2014-01 od 23. decembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. M. iz Voljčinca , opština Žitorađa, podneo je Ustavnom sudu, 13. februara 2015. godine, žalbu protiv Odluke Visokog saveta sudstva broj 116-04-733/2014-01 od 4. novembra 2014 . godine i Odluke Visokog saveta sudstva broj 116-04-733/2014-01 od 23. decembra 2014. godine .

Podnosilac je žalbu izjavi o zbog bitnih povreda odredaba postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava, kao i povrede ustavn ih prava i prava garantovan ih Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

Podnosilac žalbe je, pored ostalog, naveo: da sedam predmeta, u kojima je u periodu od 19. juna 2012. do 19. novembra 2013. godine , kasnio sa izradom odluka, ne može predstavljati znatan broj, već je to tačno određen broj predmeta, zbog čega ni u kom slučaju nije narušeno poverenje javnosti u sudstvo, a posebno ugled sudstva; da je u navedenim predmetima blagovremeno zakazivao rasprave i profesionalno, stručno i savesno postupao; da je na vreme izrade odluka uticala složenost predmeta, ocena dokaza, rad na pritvorskim predmetima u kojima se moralo hitno postup ati, kao i dodela neefikasnog i sporog zapisničara, na šta nije mogao da utiče; da je Visoki savet sudstva trebalo da utvrdi da li je u tim predmetima došlo do zastarevanja, da li je nastupila veća šteta u imovini stranaka, da li je bilo pritužbi stranaka i javnih medijskih objavljivanja ; da Visoki savet sudstva nije uzeo u obzir njegove ukupne rezultate rada u posmatranom periodu, a pre svega broj primljenih i rešenih starih predmeta, rokove u kojima su rešeni, kao i način postupanja u tim predmetima; da Visoki savet sudstva nije primenio član 15. Merila za ocenu minimuma uspešnosti vršenja sudijske dužnosti, kojim su propisana merila za ocenu savesnosti rada sudije.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji žalbu podnosioca, poništi osporene odluke i naloži Visokom savetu sudstva da ponovo odluči o predlogu Disciplinske komisije za razrešenje broj 116-04-00520/2014-05 od 18. septembra 2014. godine.

2.1. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , najpre iz spisa predmeta Visok og savet a sudstva (u daljem tekstu: VSS) broj 116-04-733/2014-01, kao i dokumentacije priložene uz žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom žalbenom ustavnosudskom postupku:

Podnosilac žalbe je Odlukom Narodne skupštine o izboru sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti („Službeni glasnik RS“, broj 111/ 09) prvi put izabran na sudijsku funkciju, na koju je stupio 1. januara 2010. godine.

VSS je, na osnovu člana 1. Zakona o dopuni Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 1 21/12), na sednici održanoj 2 8. decembra 2012. godine, doneo Odluku o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju („Službeni glasnik RS“, broj 124/12), kojom je podnosilac žalbe izabran na stalnu sudijsku funkciju u Osnovni sud u Prokuplju, a na koju je stupio 2. januara 2013. godine.

Predsednik Vrhovnog kasacionog suda je dopisom III Su-21 51/14-3 od 26. februara 2014. godine zatražio od svih sudova sa područja Apelacionog suda u Nišu izveštaje o broju predmeta po sudijama u kojima sudske odluke nisu izrađene u „zakonskom roku“ od 30 dana, sa podacima koliko je tačno trajala izrada sudske odluke.

V.f. predsednika Osnovnog suda u Prokuplju dostavio je Vrhovnom kasacionom sudu uz akt Su. III-21-3/2014 od 5. marta 2014. godine tražene izveštaje, među kojima i izveštaj o odlukama koje je podnosilac žalbe uradio po proteku 30 dana od dana zaključenja glavnog pretresa, za period od 1. januara 2012. do 31. decembra 2013. godine.

Predsednik Vrhovnog kasacionog suda je 17. marta 2014. godine Disciplinskom tužiocu VSS podneo disciplinsku prijavu protiv podnosioca žalbe.

Disciplinski tužilac VSS je 20. juna 2014. godine prvostepenoj Disciplinskoj komisiji VSS podneo predlog za vođenje disciplinskog postupka broj 116-04-00178/2014-03 protiv podnosioca žalbe, zbog izvršenog teškog disciplinskog prekršaja iz člana 90. stav 2. u vezi stava 1. alineja 3) tog člana Zakona o sudijama, zbog toga što je u periodu od 19. juna 2012. do 19. novembra 2013. godine, postupajući kao sudija Osnovnog suda u Prokuplju, u predmetima krivičnog odeljenja, neopravdano kasnio u izradi sudskih odluka, iako je bio svestan da je dužan da odluke ekspeduje u primerenom roku, usled čega je zbog broja predmeta u kojima je došlo do kašnjenja sa izradom odluka i vremena u kome su odluke izrađene došlo do teškog narušavanja ugleda i poverenja javnosti u sudstvo, navodeći da se radi o kašnjenju u izradi odluka u sledećih sedam predmeta, računajući od dana zaključenja glavnog pretresa i javnog objavljivanja presuda do dana ekspedovanja pismenih otpravaka presuda: K. 889/2010 – 504 dana; K. 1264/2011 – 279 dana; K. 856/2011 – 205 dana; K. 1228/2010 – 153 dana; K. 1154/2010 – 153 dana; K. 886/2011 – 376 dana; K. 1246/2011 – 141 dan. Disciplinski tužilac VSS je predložio prvostepenoj Disciplinskoj komisiji VSS da usvoji navedeni predlog, zakaže ročište na koje će biti pozvani Disciplinski tužilac i podnosilac žalbe, da nakon sprovedenog disciplinskog postupka utvrdi disciplinsku odgovornost podnosioca, pokrene postupak za razrešenje i stavi obrazložen predlog za razrešenje.

Disciplinska komisija VSS je, nakon sprovedenog disciplinskog postupka, utvrdila odgovornost podnosioca žalbe za težak disciplinski prekršaj koji mu je stavljen na teret i VSS podnela obrazložen predlog za njegovo razrešenje sa sudijske funkcije broj 116-04-00520/2014-05 od 18. septembra 2014. godine. Razmatrajući navode podnosioca žalbe koji se odnose na njegovu opterećenost, Disciplinska komisija je utvrdila da podnosilac od 2012. godin e nije primao nove predmete u „K“ materiji , da je u 2013. godini u radu imao 72 nerešena predmeta iz te materije, kojima je bio zadužen tokom 2010. i 2011. godine, te da je u 2012. i 2013. godini postupao kao istražni sudija, a od 1. oktobra 2013. godine kao sudija za prethodni postupak. S tim u vezi je utvrdila i da se podnosilac nije obraćao v.f. predsednika suda radi dodeljivanja novog sudijskog pomoćnika koji bi mu pomogao u izradi nacrta odluka. Stoga je Komisija ocenila da se ne može govoriti o preopterećenosti podnosioca žalbe u meri koja bi opravdala izradu odluka u krajnje neprimerenim rokovima, odnosno znatno prekoračenje zakonskih rokova. Kad je reč o navodima podnosioca žalbe o složenosti određenih predmeta, Komisija je utvrdila da je u predmetu K. 856/2011 samo jedno lice bilo okrivljeno zbog jednog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 1. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ), oglašeno krivim i izrečena mu uslovna osuda, dok je u predmetu K. 889/2010 sud doneo presudu kojom se optužba odbija zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, jer je javni tužilac odustao od optužbe, a oštećeni je poučen da može nastaviti krivično gonjenje u roku od osam dana po prijemu presude, nalazeći pri tom da se pozivanje podnosioca na navodno čekanje oštećenog u dugom vremenskom periodu da preuzme krivično gonjenje ne može smatrati opravdanim razlogom za kašnjenje u izradi odluke u pomenutom predmetu. Komisija je, takođe, našla da se ne može govoriti o neiskustvu podnosioca koji je prvi put biran na sudijsku funkciju, jer je reč o dugogodišnjem starešini Opštinskog organa za prekršaje u Žitorađi, sa velikim životnim i radnim iskustvom. Istovremeno su odbijeni dokazni predlozi podnosioca žalbe da se od kolegijuma ili sudske uprave Osnovnog suda u Prokuplju, kao i advokatske jedinice u Prokuplju, pribave izveštaji o tome „kakav je sudija u pitanju“ i o kvalitetu rada zapisničara, sa obrazloženjem da isti nisu podobni da dokažu da je kašnjenje u izradi odluka bilo opravdano i da nije došlo do teškog narušavanja i poverenja javnosti u sudstvo. Polazeći od svega izloženog, Komisija je utvrdila da su radnjama podnosioca žalbe ostvareni subjektivni i objektivni elementi osnovnog oblika disciplinskog prekršaja iz člana 90. stav 1. alineja 3. Zakona o sudijama, a da je zbog broja neizrađenih odluka i dužine prekoračenja zakonskih i primerenih rokova, samim tim, nastupila posledica koja se ogleda u teškom narušavanju ugleda i poverenja javnosti u sudstvo, pa su ostvareni i subjektivni i objektivni elementi teškog disciplinskog prekršaja iz člana 90. stav 2. u vezi sa stavom 1. alineja 3. navedenog člana Zakona.

Povodom podnetog predloga za razrešenje, podnosilac žalbe je u pisanom izjašnjenju od 10. oktobra 2014. godine i usmenom izjašnjenju pred VSS 27. oktobra 2014. godine, pored ostalog, naveo: da predmeti u kojima je kasnio sa izradom odluka nisu bili kompleksni, ali da su kompleksniji bili drugi predmeti kojima je više posvetio pažnju; da je bio zadužen većim brojem starih predmeta; da su materije u kojima je postupao menjane za kraće vreme; da je bio najviše opterećen od svih sudija.

VSS je 4. novembra 2014. godine doneo osporenu Odluku broj 116-04-733/2014-01 kojom je utvrdio da podnosiocu žalbe prestaje sudijska funkcija, razrešenjem sa sudijske funkcije, zbog izvršenog teškog disciplinskog prekršaja iz člana 90. stav 2. u vezi sa stav om 1. alineja 3. tog člana Zakona o sudijama, i to danom pravnosnažnosti navedene odluke. U obrazloženju osporene Odluke je navedeno: da je podnosilac žalbe, kao nosilac pravosudne funkcije, posebno trebalo da ima u vidu da je svaki sudija dužan da u obavljanju sudijske funkcije svoje obaveze izvršava u primerenim rokovima; da je period kašnjenja u izradi odluka neprimereno i neuobičajeno dug, i to u „znatnom“ broju predmeta , što je posledica propusta u radu podnosioca; da je zbog broja odluka i dužine kašnjenja u njihovoj izradi, jasno da se ne radi o trenutnim poteškoćama u radu podnosioca, već o kontinuiranom i višegodišnjem neizvršavanju radnih zadataka u predviđenim rokovima, za šta ne mogu postojati opravdani i izvinjavajući razlozi; da je pored teškog narušavanja ugleda i poverenja javnosti u sudstvo, došlo i do ozbiljnog poremećaja u vršenju sudske vlasti i obavljanju radnih zadataka kod podnosioca žalbe, a što se reflektuje na rad i funkcionisanje Osnovnog suda u Prokuplju u celosti.

Podnosilac žalbe je u prigovoru protiv osporene Odluke o prestanku sudijske funkcije naveo: da je „značajan broj“ predmeta u kojima je kasnio sa izradom i ekspedovanjem odluka bio „znatno manje“ složenosti od predmeta kojima je dao prioritet u izradi odluka; da bez obzira na nedostatak iskustva u krivičnoj materiji, nije odbijao da postupa u složenijim predmetima; da mu je po stupanju na dužnost dodeljen najveći broj starih predmeta; da je ujedno dobijao nove predmete u istrazi i najveći broj pritvorskih predmeta; da je Osnovni sud u Prokuplju sudijske pomoćnike dobio tek krajem 2012. godine, a da je podnosilac njihovu saradnju u malo većoj meri imao tek u decembru 2013. godine; da kašnjenjem u izradi odluka nikome nije naneo štetu i nije narušio ugled sudstva, jer u dva predmeta nije bilo žalbe, u jednom je tužilac odustao od gonjenja, u jednom je odluka po žalbi potvrđena, a samo u jednom je žalbeni postupak u toku; da se iz izveštaja o radu svih sudija Osnovnog suda u Prokuplju vidi da su sve sudije manje ili više kasnile u izradi odluka, zbog objektivnih okolnosti, ali da su disciplinski postupci pokrenuti samo protiv njega i još jedne koleginice.

U dopuni prigovora naveo je da je još u izjašnjenju povodom disciplinske prijave, priznao da je izvršio težak disciplinski prekršaj, „ali da to nije učinio sa namerom da pravosuđu ili bilo kome nanese štetu“, uz obećanje da „prekršaj neće ponoviti, da će menjati loše navike, više raditi i sticati nova znanja“.

VSS je 23. decembra 2014. godine doneo osporenu Odluku broj 116-04-733/2014-01 kojom je odbio prigovor podnosioca žalbe izjavljen protiv osporene prvostepene Odluke od 4. novembra 2014. godine. U toj osporenoj drugostepenoj Odluci je navedeno da podnosilac u prigovoru nije naveo nove činjenice, niti je predložio nove dokaze, koji bi doveli u sumnju činjenično stanje utvrđeno u obrazloženju osporene Odluke od 4. novembra 2014. godine.

2.2. VSS je u odgovoru na žalbu naveo da u svemu ostaje pri navodima datim u obrazloženjima osporenih odluka i predložio da Sud žalbu odbije.

2.3. U postupku po žalbi podnosioca protiv osporenih odluka VSS, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 100. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , zakazao raspravu, koja je održana 9. decembra 2015. godine, u prisustvu podnosioca žalbe, njegovog punomoćnika i ovlašćenog predstavnika donosioca osporenih odluka. Učesnici u postupku su se na održanoj raspravi izjasnili o spornim pitanjima koja su u pripremljenom referatu postavljena prema sledećem redosledu: 1) u odnosu na koji period je VSS u konkretnom slučaju mogao utvrđivati kašnjenje u izradi odluka; 2) da li je kašnjenje bilo neopravdano i 3) da li su usled toga nastupile označene posledice iz člana 90. stav 2. Zakona o sudijama.

Punomoćnik podnosioca žalbe je, izjašnjavajući se o spornim pitanjima, naveo:

1) da vrednovanje rada podnosioca žalbe nije vršeno pre 1. januara 2013. godine, jer VSS nije utvrdio kriterijume i merila za vrednovanje rada sudija, saglasno članu 32. Zakona o sudijama;

2) da kašnjenje podnosioca u izradi odluka nije bilo neopravdano, već su na njegovo postupanje uticale sledeće objektivne okolnosti : broj primljenih starih i novih predmeta, njihova složenost, promena materije i veliki broj pritvorskih predmeta; da je primat u radu stavljao na blagovremeno zakazivanje ročišta, hitnost postupanja u pritvorskim predmetima i primenu odredaba novog Zakonika o krivičnom postupku; da se broj od sedam predmeta u kojima je kasnio sa izradom odluka ne može smatrati znatnim; da su svih sedam predmeta kvalitetno presuđeni, jer su odluke potvrđene u drugostepenom postupku; da mu je dodeljen zapisničar nameštenik, što je „bitno uticalo“ na vreme izrade odluka; da u sudu nije bilo dovoljno sudijskih pomoćnika, te je podnosilac žalbe sam izrađivao odluke;

3) da VSS nije naveo u čemu se ogleda narušavanje poverenja javnosti u sudstvo i ugleda sudstva; da u posmatranim predmetima nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, šteta u imovini stranaka, niti je bilo pritužbi na rad i vođenje postupka, kao ni medijskih objava, što bi se odrazilo na poverenje javnosti u sudstvo ili umanjilo ugled sudstva.

Ovlašćeni predstavnik VSS je, izjašnjavajući se o spornim pitanjima, naveo:

1) da se utvrđivanje vremena neopravdanog kašnjenja u izradi odluka moglo vršiti nezavisno od činjenice da li je izvršeno vrednovanje rada podnosioca žalbe do 31. decembra 2012. godine, u smislu odredaba čl. 32. do 36. Zakona o sudijama; da zakonska fikcija o ispunjenosti svih uslova za izbor na stalnu sudijsku funkciju nema uticaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, jer je utvrđeno da je ista neustavna; da je za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari bitno to što je u vreme stupanja podnosioca na sudijsku funkciju i u vreme odlučivanja VSS postojao unapred propisan disciplinski prekršaj; da je stoga disciplinska odgovornost podnosioca žalbe mogla biti utvrđivana i pre 1. januara 2013. godine, dakle, bez obzira na status u kome se on nalazio u vreme izrade odluka;

2) da se „primereni“ rok za izradu sudske odluke mora tumačiti u smislu odredaba člana 427. Zakonika o krivičnom postupku, kojima su propisani zakonski rokovi za izradu odluke; da odluke u konkretnom slučaju nisu sačinjene u roku od 15 dana, već u daleko dužem roku; da podnosilac ni u jednom predmetu nije, saglasno navedenim zakonskim odredbama, tražio produženje roka za izradu odluka, niti je o razlozima zbog kojih odluke nije izradio u primerenom i zakonskom roku obavestio predsednika suda; da je VSS posmatrao samo predmete u kojima su odluke izrađene po proteku roka od 30 dana, koji se može smatrati „nekim primerenim rokom“ u kome predsednik suda ne preduzima mere; da se standard „znatan“ broj odluka ne utvrđuje ni jednim opštim aktom, već ga je potrebno utvrditi kroz praksu VSS i Ustavnog suda; da iz jezičkog tumačenja člana 90. stav 1. alineja 3. Zakona o sudijama proizlazi da je za postojanje navedenog disciplinskog prekršaja bilo dovoljno da je došlo do kašnjenja u izradi dve odluke; da se o nesavesnosti može govoriti kada se sudijska funkcija ne vrši na efikasan i pravilan način; da iz izveštaja o radu za period od 2010. do 2014. godine proizlazi da je podnosilac bio opterećen predmetima, ali da ih je rešavao prema orijentacionim merilima; da je VSS imao u vidu ukupan broj odluka izrađenih po proteku roka od 30 dana, u periodu od 2010. do 2013. godine, odnosno 199 odluka od ukupno 577 predmeta, što čini više od trećine svih urađenih predmeta; da je disciplinski postupak vođen samo za sedam odluka, jer je u odnosu na ostale 192 odluke nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka; da procesnu odluku o tome da li se radi o složenom predmetu jedino može doneti predsednik suda na inicijativu postupajućeg sudije, što se u konkretnom slučaju nije desilo; da u pogledu vremena izrade odluka, VSS nije vršio komparaciju podnosioca žalbe sa drugim sudijama istog suda, zbog toga što se disciplinska odgovornost utvrđuje individualno; da se radi o kontinuiranom i višegodišnjem neizvršavanju radnih zadataka u periodu od 2010. do 2013. godine, što je po samom priznanju podnosioca žalbe uzrokovano njegovom neobučenošću i nedovoljnim poznavanjem propisa; da je VSS, takođe, imao u vidu procenat ukinutih odluka podnosioca žalbe, i to u 2011. godina 36%, u 2012. godini 37,5% i u 2013. godini 57%, što ukazuje na njegov loš kvalitet rada; da nema podataka na osnovu kojih bi se objektivno moglo utvrditi da je zapisničar podnosiocu žalbe bitno smanjio optimalne uslove za rad i mogućnost da efikasno vrši sudijsku funkciju;

3) da VSS, kao organ nadležan za pokretanje postupka razrešenja sa sudijske funkcije, nije vezan za pravnu kvalifikaciju koja je data u predlogu za razrešenje Disciplinske komisije; da to proističe iz odredbe člana 420. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, koji se prema odredbi člana 2. Pravilnika o postupku utvrđivanja disciplinske odgovornosti sudija i predsednika sudova, shodno primenjuje na pitanja koja nisu regulisana Zakonom o sudijama i tim pravilnikom; da u obrazloženjima osporenih odluka nije precizirano u čemu se ogleda poremećaj u vršenju sudske vlasti i obavljanju radnih zadataka u sudu, ali da to proističe iz samog vremena u kome su prekoračeni rokovi za izradu odluka, potom kontinuiranog, višegodišnjeg i neopravdanog kašnjenja u izradi odluka, čime je pored povrede prava na suđenje u razumnom roku, narušen i javni interes kroz neadekvatno sankcionisanje krivičnih dela, narušavanje kako individualne, tako i generalne prevencije, te preteće nastupanje zastarelosti.

2.4. Ustavni sud je iz obaveštenja i relevantnih dokumenata nadležnih sudova u vezi sa presudama povodom kojih je vođen disciplinski postupak i postupak za razrešenje podnosioca žalbe , utvrdio sledeće:

1) U predmetu K. 889/10 – glavni pretres je zaključen i presuda javno objavljena 19. juna 2012. godine, a pismeni otpravak presude ekspedovan 5. novembra 2013. godine, nakon 504 dana (od toga 195 dana u 2012. godini i 309 dana u 2013. godini) – da je jedno lice bilo optuženo zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, da je doneta presuda kojom se optužba odbija, na osnovu člana 354. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku jer je zamenik Osnovnog javnog tužioca u Prokuplju na ročištu za glavni pretres održanom 23. maja 2012. godine odustao od optužnice; da je oštećeni u izreci presude „poučen da može nastaviti krivično gonjenje u roku od osam dana po njenom prijemu“, te da protiv navedene presude nisu izjavljene žalbe.

2) U predmetu K. 1264/2011 – glavni pretres je zaključen i presuda javno objavljena 20. decembra 2012. godine, a pisme ni otpravak presude ekspedovan 25. septembra 2013. godine, nakon 279 dana (od toga 11 dana u 2012. godini i 268 dana u 2013. godini) – da je jedno lice bilo optuženo zbog krivičnih dela falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ i poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, da je doneta presuda kojom je optuženi oslobođen od optužbe za krivično delo prevara, dok je optužba odbijena za krivična dela falsifikovanje službene isprave i poreska utaja jer je okrivljeni pravnosnažnom presudom nadležnog prekršajnog suda oglašen krivim, te da protiv navedene presude nisu izjavljene žalbe.

3) U predmetu K. 856/11 – glavni pretres je zaključen i presuda javno objavljena 26. marta 2013. godine, a pismeni otpravak presude ekspedovan 17. oktobra 2013. godine, nakon 205 dana – da je jedno lice bilo optuženo zbog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 1. KZ, da je doneta presuda kojom je optužena oglašena krivom i izrečena joj uslovna osuda, dok je oštećena upućena na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, te da je Viši sud u Prokuplju potvrdio navedenu prvostepenu presudu.

4) U predmetu K. 1228/10 – glavni pretres je zaključen i presuda javno objavljena 31. maja 2013. godine, a pismeni otpravak presude ekspedovan 25. septembra 2013. godine, nakon 153 dana – da je jedno lice bilo optuženo za krivično delo nesavestan rad u privrednom poslovanju iz člana 234. stav 1. KZ, da je donetom presudom okrivljeni oglašen krivim i izrečena mu je uslovna osuda kojom je utvrđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci, koja se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od jedne godine od pravnosnažnosti presude ne učini drugo krivično delo, dok je oštećeni upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva , da je presudom Višeg suda u Prokuplju Kž. 20/14 od 9. aprila 2015. godine preinačena navedena prvostepena presuda, tako što je prema okrivljenom odbijena optužba, zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, koja je nastupila 27. maja 2013. godine.

5) U predmetu K. 1154/10 – glavni pretres je zaključen 31. maja 2013. godine, presuda javno objavljena 3. juna 2013. godine, a pismeni otpravak presude ekspedovan 31. oktobra 2013. godine, nakon 153 dana – da su donetom presudom dva okrivljena oglašena krivim za krivično delo teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 3. u vezi sa članom 33. KZ i izrečena im je kazna zatvora u trajanju od po jedne godine, te da je Apelacioni sud u Nišu ukinuo navedenu prvostepenu presudu i vratio predmet Osnovnom sudu u Prokuplju na ponovno odlučivanje.

6) U predmetu K. 886/11 – glavni pretres je zaključen i presuda javno objavljena 4. oktobra 2012. godine, a pismeni otpravak presude ekspedovan 15. oktobra 2013. godine, nakon 376 dana (od toga 88 dana u 2012. godini i 288 dana u 2013. godini) – da je donetom presudom okrivljeni oglašen krivim za izvršenje krivično g de la navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358 . stav 1. KZ i izrečena mu je uslovna osuda kojom je utvrđena kazna zatvora u trajanju od sedam meseci, koja se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od dve godine od pravnosnažnosti presude ne učini drugo krivično delo, dok je oštećeni M.A. upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, te da je Viši sud u Prokuplju preinačio navedenu prvostepenu presudu, tako što je okrivljenog oslobodio od optužbe.

7) U predmetu K. 1246/11 – glavni pretres je zaključen i presuda javno objavljena 1. jula 2013. godine, a pismeni otpravak presude ekspedovan 19. novembra 2013. godine, nakon 141 dana – da je donetom presudom okrivljeni oslobođen od optužbe za izvršenje krivičnog dela oduzimanja i uništenja službenog pečata i službenog spisa iz člana 328. stav 1. KZ, a da je Viši sud u Prokuplju ukinuo navedenu prvostepenu presudu i vratio predmet Osnovnom sudu u Prokuplju na ponovno odlučivanje.

2.5. Ustavni sud je iz izveštaja o radu podnosioca žalbe i drugih sudija krivičnog odeljenja Osnovnog suda u Prokuplju za period od 1. januara do 31. decembra 2013. godine utvrdio sledeće činjenice:

Podnosilac žalbe je u „K“ materiji u radu imao 71 predmet, od toga 43 stara, a rešio 65 , pri čemu nije primao nove predmete u rad; u „Ki“ materiji 4 21 predmet, od toga 11 pritvorskih predmeta, a rešio je 409 ; u „Kri“ materiji 41 predmet , od kojih je rešio 40; u „Kpp“ materiji osam predmeta, od kojih je rešio tri; u „Kppr“ materiji sedam predmeta, od kojih je rešio pet ; u „Kv“ materiji dva predmeta, koje je rešio; u „Kuo“ materi ji jedan predmet, koji je rešio; u „Iv“ materiji jedan predmet, koji je rešio. Od 91 presude u „K“ materiji koje su razmatrane po žalbi, potvrđeno je 15 (16,48%), preinačeno je 20 (21,98%), ukinute su 52 (57,14%) i delimično su preinačene ili ukinute četiri (4,4%).

Sudija S.Ž. je u „K“ materiji u radu imala 138 predmeta, koje je sve rešila; u „ Kv“ materiji 113 predmeta, koje je sve rešila; u „ Kuo“ materiji devet predmeta, koje je sve rešila; u „Kri“ i „Spk“ materiji p o jedan predmet, koje je rešila. Od 75 presuda u „K“ materiji koje su razmatrane po žalbi, potvrđeno je 36 (48%), preinačeno je 15 (20%), ukinute su 23 (30,67%) i delimično je preinačena ili ukinuta jedna (1,33%).

Sudija I.N. je u „K“ materiji u radu imala 149 predmeta, koje je sve rešila; u „Kv“ materiji 99 predmeta, koje je sve rešila; u „Ki“ materiji d va predmeta, koja je rešila; u „Kuo“ materiji pet predmeta, koje je sve rešila; u „Spk“ materiji tri predmeta, koje je sve rešila. Od 84 presud e u „K“ materiji koje su razmatrane po žalbi, potvrđeno je 37 ( 44,05%), preinačeno je 12 (14,29%), ukinute su 32 ( 38,10%) i delimično su preinačene ili ukinute tri (3,57%).

Sudija O.P. je u „K“ materiji u radu imala 129, a rešila 128 predmeta; u „Kv“ materiji 114, a rešila 113 predmeta; u „ Kuo“ materiji devet predmeta, koje je rešila. Od 96 presuda u „K“ materiji koje s u razmatrane po žalbi, potvrđeno je 31 (32,29%), preinačene su 22 (22,92%), ukinuto je 39 (40,63%) i delimično su preinačene ili ukinute četiri (4,17%).

Sudija V.R. je u „K“ materiji u radu imala 146, a rešila 145 predmeta; u „ Kv“ materiji 88 predmeta, koje je sve rešila; u „Kuo“ materiji pet predmeta, koje je sve rešila; u „Spk“ materiji dva predmeta, koja je rešila. Od 86 presuda u „K“ materiji koje s u razmatrane po žalbi, potvrđeno je 46 (53,49%), preinačeno je 17 (19,77%), ukinute su 21 (24,42%) i delimično je preinačena ili ukinuta jedna (1,16%).

Sudija V.Ri. je u „K“ materiji u radu imala 148, a rešila 147 predmeta; u „Kv“ materiji 92 predmeta, koja je sve rešila; u „ Kri“ materiji šest predmeta, koje je sve rešila; u „Kuo“ materiji četiri predmeta, koja je sve rešila. Od 80 presuda u „K“ materiji koje su razmatrane po žalbi, potvrđeno je 30 ( 37,50%), preinačena je 21 ( 26,25%), ukinuto je 27 ( 33,75%) i delimično su preinačen e ili ukinut e dve ( 2,50%).

Sudija G.S. je u „K“ materiji u radu imala 112, a rešila 80 predmeta. Od pet presuda u „K“ materiji koje su razmatrane po žalbi, potvrđen e su tri ( 60%), preinačena je jedna ( 20%) i ukinut a je jedna ( 20%).

3. Iako podnosilac u žalbi ističe povredu „prava na jednakost“ i prava na pravično suđenje, bez označavanja odred aba Ustava kojima se ta prava jemče, kao i povredu „prava garantovanih Evropskom konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda “, bez navođenja o kojim se konkretno pravima radi, Ustavni sud ukazuje da se u postupku po žalbi sudije izjavljenoj protiv odluke o prestanku sudijske funkci je ne ispituje postojanje povreda ustavnih prava i prava zajemčenih potvrđenim međunarodnim ugovorima za razliku od postupka po ustavnoj žalbi, već zakonitost odluke kojom je sudiji prestala sudijska funkcija.

Ustavni sud nalazi da su za ocenu osnovanosti žalbe podnosioca od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da mandat sudiji koji je prvi put izabran na sudijsku funkciju traje tri godine (član 147. stav 2.); da Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije, u istom ili drugom sudu (stav 3.); da sudiji prestaje sudijska funkcija (…) razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga (član 148. stav 1. ); da odluku o prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudstva, da protiv ove odluke sudija ima pravo žalbe Ustavnom sudu i da izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe (stav 2. ); da se postupak, osnovi i razlozi za prestanak sudijske funkcije, kao i razlozi za razrešenje od dužnosti predsednika suda, uređuju zakonom (stav 3.); da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2.).

Odredbama Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 58/09-Odluka US, 104/09, 101/10, 8/12-Odluka US, 121/12, 124/ 12-Odluka US, 101/13, 111/14-Odluka US, 117/14, 40/15, 63/15-Odluka US i 106/15 ) propisano je : da rad svih sudija i predsednika sudova podleže redovnom vrednovanju (član 32. stav 1.); da v rednovanje obuhvata sve aspekte sudijskog posla, odnosno poslova predsednika suda i predstavlja osnovu za izbor, obaveznu obuku sudija i razrešenje (stav 2.); da kriterijume, merila i postupak za vrednovanje rada sudija, odnosno predsednika sudova utvrđuje Visoki savet sudstva (stav 4.); da s udije na stalnu funkciju bira Visoki savet sudstva (član 52. stav 1.); da s udija koji je prvi put biran i tokom trogodišnjeg mandata ocenjen sa ocenom „izuzetno uspešno obavlja sudijsku funkciju“ obave zno se bira na stalnu funkciju (stav 2.); da s udija koji je prvi put biran i tokom trogodišnjeg mandata je ocenjen ocenom „ne zadovoljava“ ne može biti biran na stalnu funkci ju (stav 3.); da s vaka odluka o izboru mora biti obrazložena i objavljuje se u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (stav 4.); da s udijska funkcija prestaje (…) kad sudija bude razrešen (član 57. stav 1.); da se sudija razrešava (…) zbog učinjenog teškog disciplinskog prekršaja (član 62.); da Visoki savet sudstva utvrđuje činjenice i odlučuje u postupku zatvorenom za javnost (član 65. stav 1.); da odluka Visokog saveta sudstva mora biti obrazložena (stav 3.); da je d isciplinski prekršaj nesavesno vršenje sudijske funkcije ili ponašanje sudije nedostojno sudijske funkcije, koji je propisan ovim zakonom (član 89.); da je disciplinski prekršaj neopravdano kašnjenje u izradi odluka (član 90. stav 1. alineja 3.); da t ežak disciplinski prekršaj postoji ako je usled izvršenja disciplinskog prekršaja iz stava 1. ovog člana došlo do ozbiljnog poremećaja u vršenju sudske vlasti ili obavljanja radnih zadataka u sudu ili do teškog narušavanja ugleda i poverenja javnosti u sudstvo, a naročito zastarevanja predmeta zbog nesavesnog rada sudije i ako je nastupila veća šteta u imovini stranke u postupku, kao i u slučaju ponovljenog disciplinskog prekršaja (stav 2.).

Odredbom člana 17. stav 2. Zakona o Visokom savetu sudstva („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 101/ 10 i 88/ 11), koja se primenjivala u vreme donošenja osporenih odluka, bilo je propisano da odluke Saveta moraju uvek biti obrazložene, kada je protiv njih dozvoljen pravni lek i kada je to zakonom i Poslovnikom propisano.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10 ) (u daljem tekstu: ZKP), koje su se primenjivale do 30. septembra 2013. godine, bilo je propisano: da k ad javni tužilac odustane od optužnice na glavnom pretresu, oštećeni je dužan da se odmah, a najkasnije u roku od osam dana, izjasni da li hoće da produži gonjenje, da ako oštećeni nije prisutan na glavnom pretresu a uredno je pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, smatraće se da neće da nastavi gonjenje (član 62. stav 1.); da se p resuda koja je objavljena mora pismeno izraditi i poslati u roku od osam dana po objavljivanju, a u složenim stvarima, izuzetno u roku koji odredi predsednik neposredno višeg suda, da ako presuda nije izrađena i poslata u tim rokovima, predsednik veća je dužan da pismeno obavesti predsednika suda i predsednika neposredno višeg suda zbog čega to nije učinjeno , da će predsednik suda i predsednik neposredno višeg suda preduzeti mere da se presuda što pre izradi i pošalje (član 360. stav 1.).

Odredbom člana 420. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/ 14) propisano je da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) propisano je: da ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko tri godine (član 103. tačka 5)); da z astarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (član 104. stav 6 .).

Odredbom člana 16. Merila za ocenu minimuma uspešnosti vršenja sudijske dužnosti koja će se privremeno primenjivati do dana početka primene odredaba čl. 21. do 28. Zakona o uređenju sudova („ Službeni glasnik RS“, broj 80/ 05), koja su se primenjivala do 30. juna 2015. godine, bilo je propisano da je vreme izrade odluke zakonom propisan rok, osim u složenim krivičnim, građanskim, trgovinskim i upravnim predmetima, kada se ovaj rok može produžiti najviše do 30 dana.

Odredbom člana 2. Pravilnika o disciplinskom postupku i disciplinskoj odgovornosti sudija („Službeni glasnik RS“, broj 71/ 10), koji je važio do 15. maja 2015. godine, bilo je predviđeno da se na pitanja koja nisu regulisana Zakonom o sudijama i ovim pravilnikom shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku.

4. Po oceni navoda žalbe, odgovora na žalbu, izjašnjenja VSS i podnosioca žalbe na raspravi održanoj pred ovim sudom, kao i svih spisa predmeta, Ustavni sud je našao da je žalba neosnovana.

Ispitujući zakonitost osporenih odluka VSS, Ustavni sud je pošao od toga da iz navedenih odluka proizlazi da je zakonski osnov prestanka sudijske funkcije podnosioca žalbe bila odredba člana 57. stav 1. Zakona o sudijama, kojom je, pored ostalog, propisano da sudiji prestaje sudijska funkcija razrešenjem, a da je, u smislu odredbe člana 62. Zakona, razlog zbog koga je razrešen bio učinjen težak disciplinski prekršaj iz člana 90. stav 2. u vezi sa stavom 1. alineja 3. tog člana Zakona. Ustavni sud je konstatovao da je VSS u osporenoj Odluci o prestanku sudijske funkcije ocenio da je Disciplinska komisija u podnetom predlogu za razrešenje pravilno utvrdila odgovornost podnosioca žalbe za navedeni težak disciplinski prekršaj, usled čijeg izvršenja je došlo do teškog narušavanja ugleda i poverenja javnosti u sudstvo, s tim što je VSS dodatno utvrdio da je došlo i do ozbiljnog poremećaja u vršenju sudske vlasti i obavljanju radnih zadataka u sudu.

Imajući u vidu da je biće disciplinskog prekršaja u konkretnom slučaju neopravdano kašnjenje u izradi odluka, Ustavni sud je smatrao da je najpre potrebno ispitati pravilnost činjenica navedenih u osporenoj Odluci koje se odnose na utvrđeno vreme kašnjenja podnosioca žalbe u izradi konkretnih presuda.

Kad je reč o utvrđenim kašnjenjima u izradi presuda koje su donete i javno objavljene 2012. godine, Ustavni sud je razmatrao da li je VSS mogao uzeti u obzir kašnjenja u izradi tih presuda pre 1. januara 2013. godine, ako se ima u vidu da rad podnosioca žalbe kao sudije koji je prvi put biran na sudijsku funkciju nije vrednovan tokom trogodišnjeg mandata , u smislu odredaba čl. 32. do 36. Zakona o sudijama, te da je podnosilac izabran na stalnu sudijsku funkciju 1. januara 2013. godine, u skladu sa Zakonom o dopuni Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 121/12).

Ustavni sud je konstatovao da je svojom Odlukom IUz-156/2014 od 26. marta 2015. godine utvrdio da navedeni zakon nije u saglasnosti sa Ustavom, jer je zakonodavac njegovim donošenjem povredio načelo podele vlasti utvrđeno članom 4. stav 2. Ustava i doveo u pitanje Ustavom utvrđenu nadležnost VSS da samostalno odlučuje o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju. Istom odlukom je utvrđeno da je do ovog mešanja zakonodavca u domen sudske vlasti došlo zbog toga što VSS nije, u skladu sa svojom obavezom propisanom članom 32. stav 4. Zakona o sudijama, doneo akt kojim bi utvrdio kriterijume, merila i postupak za vrednovanje rada sudija, na osnovu kojih bi bio sproveden postupak ocenjivanja sudija koje su 2009. i 2010. godine izabrane po prvi put za obavljanje sudijske funkcije na tri godine. S tim u vezi, Sud je ocenio da je zakonodavac, zbog nedonošenja pomenutog akta koji je bio prethodni uslov za sprovođenje zakonom propisanog postupka vrednovanja rada sudija, morao da pribegne, radi očuvanja jedinstva pravnog poretka i nesmetanog funkcionisanja sudske vlasti u Republici Srbiji, donošenju osporenog Zakona. Na taj način je VSS, koji se nije povinovao Ustavu i zakonu, prekršio načelo vladavine prava utvrđeno članom 3. Ustava.

Ustavni sud je u navedenoj odluci stao na stanovište da se utvrđivanjem neustavnosti osporenog Zakona ne sme dovesti u pitanje status sudija izabranih na osnovu tog zakona, koji su propustom VSS došli u poziciju da na njihov izbor nisu mogla da se primene već postojeća osnovna rešenja iz Zakona o sudijama, niti bi te sudije zbog toga trebalo da snose štetne posledice. Imajući u vidu da je izvršen izbor na stalnu sudijsku funkciju svih sudija koje su prvi put birane na tu funkciju, bez sprovedenog postupka ocenjivanja njihovog trogodišnjeg rada, Ustavni sud je našao da bi se u takvoj situaciji moralo smatrati da su sve navedene sudije ispunile uslove da dobiju najviše ocene, čime automatski, po Zakonu o sudijama, moraju biti izabrane za sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije. Prema odredbi člana 32. stav 2. Zakona o sudijama, vrednovanje rada sudija obuhvata sve aspekte sudijskog posla i predstavlja osnov za njihov izbor na stalnu sudijsku funkciju. U tom smislu, vreme izrade odluka svakako bi uticalo na ocene koje bi podnosilac žalbe dobio da je sproveden postupak vrednovanja njegovog trogodišnjeg rada. Stoga je Ustavni sud ocenio da se prilikom utvrđivanja odgovornosti podnosioca žalbe za težak disciplinski prekršaj, a time i razloga za njegovo razrešenje, nisu mogla uzeti u obzir kašnjenja u izradi presuda koja su prethodila njegovom izboru na stalnu sudijsku funkciju, odnosno u periodu pre 1. januara 2013. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su se podnosiocu žalbe u pogledu presuda koje su donete i javno objavljene 2012. godine, mogla staviti na teret neopravdana kašnjenja u njihovoj izradi koja su trajala u 2013. godini, tako da ona u sledeća tri predmeta iznose: K. 889/10 - 309 umesto 504 dana, K. 1264/2011 - 268 umesto 279 dana i K. 886/11 - 288 umesto 376 dana.

Kad je reč o utvrđenim kašnjenjima u izradi presuda koje su donete i javno objavljene 2013. godine, Ustavni sud je konstatovao da je VSS u osporenoj Odluci naveo samo ukupno vreme izrade presuda, koje je računato od dana zaključenja glavnog pretresa do dana njihovog ekspedovanja, izjednačavajući ga, pri tom, sa vremenom kašnjenja u njihovoj izradi. Ispitujući da li takav pristup ima potvrdu u merodavnom pravu, Ustavni sud je sagledao procesne norme koje su propisivale rok za izradu presude , kao i u kom slučaju i za koliko se taj rok mogao produžiti. Ranije važeći ZKP propisivao je u odredbi člana 360. stav 1. da rok u kome se presuda koja je objavljena mora pismeno izraditi i poslati , iznosi osam dana po objavljivanju, a mogućnost produženja tog roka je dopuštao samo ako se radi o složenim predmetima, i pod uslovom da to odobri predsednik neposredno višeg suda. Zakonik nije određivao koliko rok za izradu presude u tom slučaju može trajati, ali je odredbom člana 16. Merila za ocenu minimuma uspešnosti vršenja sudijske dužnosti koja će se privremeno primenjivati do dana početka primene odredaba čl. 21. do 28. Zakona o uređenju sudova bilo predviđeno da se u složenim predmetima zakonski rok može produžiti najviše do 30 dana. Sledom iznetog, po oceni ovog suda, kašnjenje u izradi presude obuhvata vreme koje je usledilo nakon isteka zakonom propisanog roka za njenu izradu, odnosno produženog roka koji je odredio predsednik neposredno višeg suda. Stoga se zakonski ili naknadno određeni rok za izradu presude nije mogao računati u vreme kašnjenja za njenu izradu. S obzirom na to da podnosilac žalbe nije tražio produženje zakonom propisanog roka za izradu konkretnih presuda, Ustavni sud smatra da se, u ovom predmetu, pod kašnjenjem u izradi podrazumeva vreme za koje je prekoračen taj rok.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, radi pravilnog utvrđivanja vremena kašnjenja u izradi presuda donetih i javno objavljenih 2013. godine , od ukupnog vremena njihove izrade, koje su utvrdili disciplinski organi i VSS, oduzeo zakonski rok od osam dana, tako da kašnjenja u njihovoj izradi u sledeća četiri predmeta iznose: K. 856/11 - 197 umesto 205 dana; K. 1228/10 - 145 umesto 153 dana; K. 1154/10 - 145 umesto 153 dana i K. 1246/11 - 133 umesto 141 dan.

5. Podnosilac žalbe ne osporava da je kasnio u izradi presuda u navedenim predmetima, ali tvrdi da to kašnjenje nema obeležja teškog disciplinskog prekršaja iz člana 90. stav 2. u vezi sa stavom 1. alineja 3. tog člana Zakona o sudijama, jer nisu utvrđeni bitni elementi tog prekršaja koji se ogledaju u neopravdanosti kašnjenja i postojanju Zakonom određenih posledica. U vezi sa tim, argumenti kojima podnosilac žalbe osporava zakonitost navedenih odluka VSS mogu se svrstati u dve grupe: prvo, kojima se opravdava kašnjenje u izradi presuda i drugo, kojima se negira nastupanje Zakonom propisanih posledica koje osnovni oblik disciplinskog prekršaja čine težim.

5.1. Prilikom ispitivanja prve grupe navoda podnosioca žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on nije, u skladu sa procedurom iz člana 360. stav 1. ranije važećeg ZKP , tražio produženje roka za izradu konkretnih presuda, niti je pismeno obavestio predsednika suda i predsednika neposredno višeg sud a o razlozima zbog kojih presude nisu izrađene i poslate u zakonskom roku . Podnosilac je tokom disciplinskog postupka, postupka za razrešenje i ustavnosudskog žalbenog postupka , kašnjenja u izradi presuda obrazložio navodima koji se odnose na opterećenost u radu, kvalitet donetih presuda i organizacione probleme u sudu.

Razmatrajući najpre tvrdnju o radnoj opterećenosti podnosioca žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se ona objašnjava brojem predmeta, pre svega, starih i pritvorskih predmeta koji su imali prioritet u radu, promenom materija i složenošću predmeta. Ustavni sud je našao da iz navedenih statističkih podataka o radu sudija Osnovnog suda u Prokuplju proizlazi da podnosilac žalbe u 2013. godini nije bio u većoj meri opterećen brojem predmeta u odnosu na druge sudije koje su postupale u „K“ materiji. Naime, podnosilac žalbe je imao 71 krivični predmet, od toga 43 stara, koje je dobio u rad tokom 2010. i 2011. godine , pri čemu od 2012. godine njima više nije bio zaduživan. Iako je podnosilac žalbe imao u radu 421 predmet u „Ki“ materiji i 41 predmet u „Kri“ materiji, Ustavni sud je imao u vidu manji obim i manju pravnu složenost istražnih predmeta, kao i to da je među njima bilo samo 11 pritvorskih predmeta. Kad je reč o drugim sudijama koje su postupale u „K“ materiji, Ustavni sud konstatuje da su oni imali u radu veći broj krivičnih predmeta od podnosioca žalbe, od 112 do 149, kao i da su, za razliku od podnosioca, bili zaduženi značajnim brojem predmeta u „Kv“ materiji, od 88 do 114. Navedene sudije, kao i podnosilac žalbe, imale su skoro izjednačen, visok procenat rešenih predmeta po materijama u kojima su postupale.

Ustavni sud nije smatrao relevantnim navode podnosioca žalbe o uticaju promene materija na vreme izrade odluka jer je predmetima u „Kpp“ i „Kppr“ materiji bio zadužen nakon 1. oktobra 2013. godine, kada je počeo da se primenjuje važeći ZKP, zbog čega postupanje u tim predmetima nije moglo biti razlog za kašnjenje sa i zradom konkretnih presuda koje su donete nekoliko meseci ili čak više od godinu dana ranije. Osim toga, podnosilac je u 2013. godini, kao i u ranijim godinama, postupao skoro isključivo u predmetima iz krivične oblasti, a tek je od 2014. godine bio zadužen većim brojem izvršnih i ostavinskih predmeta.

Podnosilac je u postupku koji je prethodio podnošenju ove žalbe izričito naveo da su predmeti u kojima su donete presude zbog kojih je pokrenut i vođen postupak za njegovo razrešenje, bi li „znatno manje složeni“ od drugih predmeta kojima je dao prioritet u izradi presuda. S tim u vezi, Ustavni sud ponavlja da je, u skladu sa odredbom člana 360. stav 1. ranije važećeg ZKP, upravo složenost predmeta bila razlog zbog koga se moglo tražiti produženje roka za izradu presude i pravdati kašnjenje u njenoj izradi. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da podnosilac žalbe nije naveo koji su to drugi predmeti i zbog čega su oni bili složeni, već je samo uopšteno izneo da je u tim predmetima zakazivao najveći broj ročišta i odmah po završenim pretresima pristupao izradi odluka. Uz to je, kao primere, navodio predmete za koje je „vladalo veliko interesovanje javnosti“, koji su za njega bili „izazov“ i kod kojih se u radu nije „rukovodio političkim opredeljenjima“.

Ustavni sud je potom našao da pozivanje podnosioca žalbe na kvalitet presuda, u pogledu kojih je VSS ocenio da je neopravdano kasnio sa izradom, ne odgovara činjenicama utvrđenim u sprovedenom postupku. Suprotno navodima podnosioca žalbe iznetim na raspravi da su navedene presude potvrđene odlukama drugostepenih sudova, Ustavni sud je utvrdio da protiv dve presude žalbe nisu izjavljene, a da je od pet ožalbenih presuda samo jedna potvrđena, dok su dve preinačene i dve ukinute. Ovaj sud je posebno obratio pažnju na to da je razlog zbog koga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu K. 1228/10 od 31. maja 2013. godine i odbio optužbu, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja koja je nastupila pre donošenja navedene osuđujuće presude. Posmatrajući podatke o kvalitetu rada sudija koje su postupale u „K“ materiji tokom 2013. godine, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac žalbe imao najmanji procenat potvrđenih (16,48%) i najveći procenat ukinutih (57,14%) presuda u postupku po žalbi.

Podnosilac žalbe tvrdnju o organizacionim problemima u sudu dovodi u vezu sa raspoređivanjem neadekvatnog zapisničara i nedovoljnim brojem sudijskih pomoćnika. Ustavni sud je uzeo u obzir da je podnosilac „bitan uticaj“ zapisničara na vreme izrade odluka obrazlagao time da zapisničar „nije mo gao da ga prati zbog sporosti u kucanju“ i da se „slabo snalazio na računaru“, ali, po shvatanju ovog suda, takvi navodi ne mogu biti dovoljni da bi se objasnilo višestruko prekoračenje zakonskog roka za izradu sedam posmatranih presuda, od kojih je samo jedna sačinjena na 15 strana, a ostale na četiri do 11 strana. Pored toga, podnosilac nije naveo da mu tokom 2013. godine nije bio na raspolaganju zapisničar sa punim radnim vremenom tokom cele radne nedelje. Ustavni sud nije mogao da prihvati ni navode podnosioca žalbe o nedostatku sudijskih pomoćnika, budući da nije naveo da ga je taj problem u većoj meri pogađao u odnosu na druge sudije istog odeljenja, od kojih, kao što je utvrđeno, nije bio više opterećen u radu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da se ni jedan od iznetih argumenata podnosioca žalbe ne može prihvatiti kao opravdan razlog za kašnjenje u preduzimanju stručnih i tehničkih radnji vezanih za izradu i slanje donetih presuda. Nakon potpune ocene navoda podnosioca žalbe, Ustavni sud je našao da je VSS u osporenoj Odluci o prestanku sudijske funkcije pravilno utvrdio da je podnosilac neopravdano kasnio u izradi pomenutih presuda, iako je bio svestan svoje obaveze da presude izradi u zakonom propisanom roku. Pri tome je VSS tolerisao u određenoj meri prekoračenja zakonskog roka, uzimajući u obzir samo predmete u kojima su presude izrađene po proteku roka od 30 dana od dana zaključenja glavnog pretresa, što se, po njegovom shvatanju, može smatrati primerenim rokom za izradu presude.

5.2. Ustavni sud je potom ispitivao navod e žalbe kojima se osporava ocena VSS da je usled neopravdanog kašnjenja u izradi presuda došlo do teškog narušavanja ugleda i poverenja javnosti u sudstvo, kao i do ozbiljnog poremećaja u vršenju sudske vlasti i obavljanju radnih zadataka u sudu, što su posledice zbog kojih je utvrđeno postojanje teškog disciplinskog prekršaja kao razloga za razrešenje.

Ustavni sud je prethodno konstatovao da je VSS na održanoj raspravi svoje ovlašćenje da u postupku odlučivanja o prestanku sudijske funkcije izmeni pravnu kvalifikaciju disciplinskog prekršaja koju je dala Disciplinska komisija u predlogu za razrešenje, izveo iz člana 2. Pravilnika o postupku za utvrđivanje disciplinske odgovornosti sudija i predsednika sudova („Službeni glasnik RS“, broj 41/ 15), koji upućuje na shodnu primenu Zakonika o krivičnom postupku, a koji u odredbi člana 420. stav 2. propisuje da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela. Ustavni sud je primetio da se odredba člana 2. navedenog pravilnika nije primenjivala u vreme pokretanja postupka za razrešenje podnosioca žalbe, ali je utvrdio da je istovetna odredba bila sadržana i u članu 2. tada važećeg Pravilnika o disciplinskom postupku i disciplinskoj odgovornosti sudija. Ustavni sud je, stoga, našao da je VSS dao dovoljne razloge zbog kojih je, na osnovu ovlašćenja iz navedenih odredaba, mogao utvrditi da je izvršenjem disciplinskog prekršaja iz člana 90. stav 1. alineja 3. Zakona o sudijama došlo do nastupanja i drugih posledica propisanih stavom 2. tog člana Zakona.

Podnosilac žalbe je istakao da VSS nije naveo u čemu se ogledaju te posledice, posebno iz razloga što nije utvrđeno da je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, šteta u imovini stranaka, niti da je bilo kakvih pritužbi na njegovo postupanje ili medijskih objavljivanja.

Ustavni sud je konstatovao da je VSS u osporenoj Odlu ci smatrao da su takve posledice nastupile zbog „znatnog“ broja predmeta u kojima je došlo do kašnjenja u izradi presuda i dužine prekorač enja zakonskog i primerenog roka za njihovu izradu, dok je na održanoj raspravi dodatno obrazložio da se te posledice, takođe, ogledaju u kontinuiranom i višegodišnjem neopravdanom kašnjenju u izradi presuda, kršenju prava na suđenje u razumnom roku, narušavanju javnog interesa kroz neadekvatno sankcionisanje krivičnih dela, narušavanju individualne i generalne prevencije, te pretećem nastupanju zastarelosti.

Kad je reč o okolnostima u kojima se, po VSS, ogledaju navedene posledice, Ustavni sud najpre ukazuje da nije mogao razmatrati ocenu da sedam predmeta u kojima je podnosilac neopravdano kasnio sa izradom presuda predstavlja „znatan“ broj, zbog toga što VSS nije dao razloge o tome na koji način je došao do tog zaključka, niti je mogao prihvatiti ocenu da se radi o kontinuiranom i višegodišnjem neopravdanom kašnjenju, budući da je prethodno istaknuto da su za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja bila bitna samo kašnjenja u 2013. godini. Međutim, Ustavni sud je našao da se druge konkretne okolnosti koje je naveo VSS mogu utvrditi u predmetima u kojima je podnosilac neopravdano kasnio sa izradom presuda .

Ustavni sud ukazuje da su krivični predmeti po svojoj prirodi takva vrsta sudskih predmeta u kojima su sudije dužne da posebno vode računa kako o okrivljenima, tako i o oštećenima, žrtvama krivičnih dela, ali i o celom društvu. Ukoliko u tom području pravosuđa dođe do učestalog kašnjenja u izradi presuda i njihovom dostavljanju, to može dovesti u opasnost čitav sistem krivičnih sankcija i prevencije krivičnih dela. Kašnjenja u izradi presuda koja prete da dovedu ili do vode do nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja teško narušavaju ugled i poverenje javnosti u rad nosilaca pravosudne funkcije, ali i čitav sistem krivičnog pravosuđa, izazivajući ozbiljan poremećaj u vršenju sudske vlasti.

Suprotno tvrdnji podnosioca žalbe da nije došlo do zastarevanja spornih predmeta, Ustavni sud je konstatovao da je u presudi Višeg suda u Prokuplju Kž. 20/14 od 9. aprila 2015. godine utvr đeno da je u predmetu K. 1228/10 apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila pre prvostepenog presuđenja, ali je, uprkos tome, doneta osuđujuća presuda sa čijom izradom je podnosilac žalbe neopravdano kasnio.

Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu K. 886/11 pretilo nastupanje apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja , jer je podnosilac žalbe presudu donetu 4. oktobra 2012. godine pismeno izradio 15. oktobra 2013. godine, odnosno 376 dana po njenom objavljivanju (od toga 288 dana u 2013. godini). Naime, u toj presudi Osnovnog suda u Prokuplju utvrđeno je da je krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358. stav 1. KZ, za koje je propisana kazna zatvora od tri meseca do pet godina, izvršeno 18. maja 2004. godine, pa bi u smislu odredaba člana 103. tačka 5) i člana 104. stav 6. KZ zastarelost krivičnog gonjenja nastupila protekom roka od deset godina od izvršenja krivičnog dela.

Ustavni sud je potom konstatovao da je Disciplinska komisija u predlogu za razrešenje utvrdila da je podnosilac žalbe donošenjem presude K. 889/10 postupio suprotno članu 62. tada važećeg ZKP. Naime, u situaciji kada je javni tužilac odustao od optužnice, a oštećeni na glavnom pretresu izjavio da preuzima krivično gonjenje, sud je trebalo da nastavi glavni pretres po potvrđenoj optužnici koju je podneo javni tužilac. Međutim, na osnovu odredbe člana 354. stav 1. ranije važećeg ZKP, doneta je navedena presuda kojom je prema okrivljenom odbijena optužba zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ, a oštećeni u izreci poučen da „može da nastavi krivično gonjenje u roku od osam dana po prijemu presude“. Podnosiocu žalbe je kao predsedniku veća bilo potrebno 308 dana u 2013. godini da pismeno izradi i pošalje presudu K. 889/10 donetu 19. juna 2012. godine. Na taj način je oštećeni, kome je u skladu sa pravilima krivičnog postupka još na ročištu održanom 19. juna 2012. godine trebalo dati mogućnost da nastavi krivično gonjenje, onemogućen da, u dugom vremenskom periodu, sve do novembra 2013. godine, eventualno ospori takvu presudu i nastavi krivično gonjenje.

Ustavni sud je uzeo u obzir da su odugovlačenja postupaka do kojih su dovela neopravdana kašnjenja podnosioca žalbe u izradi presuda bila posebno izražena u predmetu K. 856/11, jer se maloletnik pojavljivao u svojstvu oštećenog, te u predmetima K. 1154/10 i K. 1246/10, jer su prvostepene presude ukinute u postupku po žalbi i predmeti vraćeni na ponovno odlučivanje.

Osim toga, Ustavni sud je vodio računa o tome da je podnosilac žalbe u dopuni prigovora protiv osporene Odluke o prestanku sudijske funkcije izričito naveo da je još u izjašnjenju povodom disciplinske prijave, priznao da je izvrši o težak disciplinski prekršaj, „ali da to nije učinio sa namerom da pravosuđu ili bilo kome nanese štetu“, uz obećanje da „prekršaj neće ponoviti, da će menjati loše navike, više raditi i sticati nova znanja“.

Imajući u vidu da navedeni razlozi s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, sa kojim je podnosilac žalbe upoznat, upućuju na pravilnost primen e odredaba merodavno g materijalno g prava, Ustavni sud je ocenio da su osporene odluke VSS donete u postupku odlučivanja o prestanku sudijske funkcije podnosioca žalbe, zasnovane na zakonu.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi žalbe o nezakonitosti osporenih odluka Visokog saveta sudstva broj 116-04-733/2014-01 od 4. novembra 2014. godine i broj 116-04-733/2014-01 od 23. decembra 2014. godine, te je, na osnovu odredbe člana 101 . Zakona o Ustavnom sudu, a u vezi sa članom 103. ovog zakona, odbio žalbu.

7. Odluka Ustavnog suda se, saglasno odredbi člana 49. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 12) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje žalbe sudije protiv odluke Visokog saveta sudstva o razrešenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti